Александар Шапић, бивши ватерполиста, политичар
Лично сам ушао у спорт врло млад и било ми је нормално да наставим тиме да се бавим у животу. Волео сам и сад обожавам ватерполо, али професионално спортом можете да се бавите до тридесет и неке. Али можда може да буде спорна моја друга професија (смех). Међутим и ту сам пратио своја интересовања јер сам и као мали волео друштвене науке. Тако би требало сви да раде.
- Све зависи од тога шта је коме „сувишно”, то је релативна ствар. Мени су, на пример, боље ишле историја и географија него математика, хемија или физика. Проблем је што се деци сервира огроман број информација, и бојим се да им 90 одсто тога не остаје у глави. Неопходна је дубинска реформа образовног система, која би учење прилагођавала интересовањима сваког детета. Не мора да значи да је модерним клинцима потребна информатика кад они то све већ знају. Па мој син од две године сам на таблету пушта дечије песме које хоће, врти прстићем и притисне познату сличицу. Колеџи у Америци су добар пример, тамо имате три обавезна предмета: књижевност, националну историју и још нешто, и све остало је изборно. Ако вас интересује историја или филозофија, не морате ништа да знате о фотосинтези или Гватемали, а наша деца морају све то да уче.
- Прва асоцијација на школу ми је пут од школе до куће. Ми смо тада живели у Павиљонима на Новом Београду и увек се нас десетак из разреда заједно враћало кући. Међутим, успут се осипамо, на крају останемо само мој друг Дарио и ја. На том путу смо разговарали о свим радостима и мукама. Од спортских тема, преко градива и писмених вежби, до симпатија и „љубавних проблема”.
Петар Јањатовић, рок критичар
- Идеално је радити оно у чему смо најбољи. Али у формативним годинама тешко је направити добар избор, посебно у данашње „celebrity“ доба када се форсира површност. Немам прави одговор, али су за ту одлуку потребни страст али и разум. Још у гимназији сам се загрејао за новинарство, правио зидне новине, сарађивао у Радио Београду. И никад се нисам покајао. Жао ми је само што је та професија у међувремену готово замрла. Уз ретке изузетке, новинари су постали особе које држе микрофон и климају главом.
- Најважније је у оквиру сваког предмета прилагодити програм овом времену. Надам се да се више не буба колико тона лигнита има Украјина, а колико оваца Нови Зеланд. У време интернета, децу треба научити како да разликују битно од небитног и како да дођу до тачних информација. Увео бих предмет ЗДРАВЉЕ па да уче о правилној исхрани, о штетности пушења, непрекидног седења и о томе како да сачувају здраво срце.
- Почетком седамдесетих смо волели прогресивну групу „Поп машина“ која је била позната по бесплатним концертима. Они су, рецимо, први свирали код Хајдучке чесме. Када сам био у другом разреду Шесте београдске гимназије, договорили смо да свирају код нас. Бесплатно, а новац од карата смо наменили за помоћ сиромашним ученицима. Професори су невољно пристали, али под условом да концерту смеју да присуствују само ученици школе. Један од потенцијалних проблема били су локални мангупи којима је то био добар повод за тучу. Иако ништа нисам знао о организацији концерата, инстинктивно сам им понудио да буду обезбеђење. Осетили су се важно и били су беспрекорни. Сећам се свог дивног разредног, професора Пешића, који је морао да дежура те вечери. У једном тренутку ми је рекао: „Не знам где да побегнем од ове буке.“ Јесте, било је брзо и јако. Касније сам сазнао да су и „The Rolling Stones“ ангажовали насилне бајкере да им обезбеђују концерте у Америци. Ми срећом нисмо имали наш Алтамонт.
