Јелена Обућина, новинарка
Ја не верујем да сам добро одабрала. Ја знам да јесам!
- Професију бирајте срцем, али не искључујте главу. То не значи да верујем да сви треба да буду ИТ стручњаци. Али пут срца може да вас кошта беде. А у беди само изузетно ретки остају стабилни. Ако сте тај – само напред! Ако сте посебно свесни тога да ћете бити међу најбољима – опет напред, то доноси сигурне резултате! Ја не верујем да сам добро одабрала. Ја знам да јесам!
- Не верујем да има непотребних предмета. Али сам сигурна да се сексуално образовање мора увести у средње школе.
- Сви смо у црнини. Нас 35 из другог четири. Лако смо се и брзо договорили. Сутра сви у школу у црнини. Разредна плакала. Погрешно разумела. А то је био део нашег одговора на систем ратова, санкција, штрајкова. То је био наш бунт. То сећање је пунолетно, а најупечатљивије из гимназијаких дана. Ми смо били она генерација која је имала и мозга и херца.
Дејан Петровић, трубач
Требало би да бирамо срцем!
- Тешко је рећи који је сигуран начин за избор професије. У тренутку када је бирамо, сви смо млади, имамо стотине жеља, идеја и мисли о будућности. У данашње време још је теже јер се избор професије везује искључиво за неку сигурнију будућност, односно бирамо професије и послове за које мислимо да ће нам обезбедити иоле сигуран посао и материјалну зараду. Мислим да је баш то погрешно. Требало би да бирамо срцем, да размислимо о ономе што нас испуњава, да се сетимо размишљања из детињства о томе шта бисмо волели да будемо кад порастемо, јер су обично те дечије мисли и најискреније. Када изаберемо свој животни позив на тај начин, онда нема проблема за остале ствари које иду уз то, тј. сматрам да ако нешто радимо са љубављу и предамо се томе, сигурно можемо лепо живети од тога.
Што се мене тиче, сматрам да сам добро одабрао, баш због овога што сам поменуо. И поред тога што ми је ова професија на неки начин била наметнута јер сам већ четврта генерација музичара у породици, ипак је то била моја жеља од малих ногу. Одувек сам то желео, маштао о томе, волим то што радим и никад нисам могао да замислим себе у некој другој професији.
- Не мислим да је било који предмет сувишан. Знања никад није много, нити нам може нашкодити да нешто више знамо. А за предмете које би требало увести нисам баш сигуран. О томе би требало добро размислити и увести неки предмет за очување свести и људскости. Јесте да се то не учи, више је урођено, али се увек може радити на томе и често ми се чини да нам баш то недостаје у овом времену.
- Па, ево једна анегдота… није баш за пример и понос, али десило се. ☺ Пошто сам већ у средњој школи увелико имао наступе, дешавало се да дођем право са свирке у школу и да мало задремам на часу. Једну такву прилику другари из разреда су искористили да се нашале са мном. Док сам погнуте главе, наслоњен челом на руку, „гледао” затворених очију у књигу испред себе, другар који је седео поред мене почео је да ме гура лактом, говорећи: „Устани, устани! Прозвао те!” Ја сам у том тренутку скочио са столице, сав збуњен, и тек после неколико тренутака схватио шта се дешава. Око мене су се сви онако пригушено ваљали од смеха, а професор је, срећом, и даље писао по табли, окренут леђима све време.
