Збогом, господине учитељу, збогом!
Све чешће се питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству
Не записујем стихове, све памтим. То није лако, али је добро, јер сам одвојен од оловке и хартије и све се догађа у глави. Тако могу да бирам најлепше мисли, речи, слике, риме и метафоре и да их пребирам у мислима док не изаберем најбоље, и тако их запамтим – започиње разговор за наш лист велики српски песник Добрица Ерић.
И док ужива у непрестаном бежању у златиборске дивоте и сталном враћању у велики град, стихови се неуморно нижу у песниковој глави.
– Записујем их касније, али тај део посла око песама не волим и често га одлажем. Тако исто смишљам и прозу, приче, бајке и романе, које на крају исто знам да испричам у целини, али то ипак брзо записујем и заборављам.
Сунцождери, људомрсци, правдомрсци, криводелци, среброљупци… Ваше језичке кованице врло су речите и духовите, богате значењем – колики је утицај народног говора на Вас?
Народни говор и разговор из мог краја јесте и моје највеће школовање. Ја сам учио мало школе и много заната, али сам свакодневно слушао шта људи говоре, много читао књиге и ослушкивао природу и тако завршио велики „народни универзитет“ у мом селу Доња Црнућа у Горњој Гружи. Ту и сада често боравим и проводим лета, али нажалост тамо је све мање народа и могу да чујем све мање лепог разговора. Ове кованице које спомињете и разне метафоре ја сам искивам у својој глави јер сам од свих заната најдуже учио ковачки занат.
Учио сам мало школе и много заната, свакодневно слушао шта људи говоре, много читао књиге и ослушкивао природу и тако завршио велики „народни универзитет“ у мом селу Доња Црнућа у Горњој Гружи
Да ли је тешко ићи у корак са стварношћу ако је ваш избор да вам је песма живот?
Ја сам увек ишaо помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године.
Нису то више ни оне школе које сам ја у младости посећивао, ни они учитељи, па ни онакви ђаци. Поготову у великим градовима
Често посећујете школе широм Србије, доста времена проводите на селу, срећете сеоске ђаке и сеоске учитеље, слушате о њиховим живописним и наизглед епским судбинама, онда се вратите у Београд… шта осећате у том тренутку у том судару светова?
Осећам велику тугу и немоћ да ишта променим. Ни једно ни друго не улива ми наду. Нису то више ни оне школе које сам ја у младости посећивао, ни они учитељи, па ни онакви ђаци. Поготову у великим градовима. Што већи градови, то су веће и неохрабрујуће промене, што су мања села, то је све веће безнађе. У нашим селима, где има све више стараца и нежењених момака, све мање је деце и школа и бојим се да их ускоро више неће ни бити. Та последња деца која стасају у сеоским срединама које још животаре, тешко ће се привићи на промене и новине у градским школама кад у њих пођу, а поћи ће неизбежно јер у селима скоро више нико млад не остаје. Та деца биће беле вране или црне овце у граду, па ће морати да се прилагођавају мимо своје воље и васпитања, мораће да постану праве црне вране и беле овце, иначе неће моћи да се укључе у шарено проевропско стадо, које је нагрнуло у сампас. Ја сам се више пута у немоћи и непомирености сетио свог учитеља Стојана Живковића и написао сам му једно писмо у стиховима које бих волео да објавите.
Што већи градови, то су веће и неохрабрујуће промене, што су мања села, то је све веће безнађе
Како комуницирате са данашњом генерацијом која је рођена са интернетом?
Не разумем питање, ни туђу реч комуницирање. Ја бих на Вашем месту питао како се споразумевате. Ја се не служим тим електронским изумима, то ми ради неко други и остајем веран старом начину писања, оловци која пише срцем, а са ретким пријатељима и истомишљеницима, па и са децом, разговарам по старински, лепим речима нашег српског језика, најлепшег на планети, и нашом звезданом ћирилицом, која је исто угрожена као и српски народ, а којој нема премца ни на Земљи, ни у весељени. Старијима говорим песме из књиге Разапета Земља, које они желе више од сваког разговора, а дружење са младима у школама и свугде заслађујем стиховима о природи, отаџбини и љубави и завршавам стиховима из своје нове књиге Бројанице из Грачанице, повеснице части и бешчашћа од Старих Словена до наших дана, која је између два сајма доживела пет издања, у свим српским државама по једно, а у Србији два.
Не служим се електронским изумима, остајем веран оловци која пише срцем, а са ретким истомишљеницима, па и са децом, разговарам по старински, лепим речима нашег језика и нашом звезданом ћирилицом
Шта младима преостаје уколико не воле људе и природу?
Воле млади и људе и природу, воле све оно што је Бог створио и рекао да се воли, али то вољење сада није у моди, па га млади скривају у себи и многи пате због тога, а јавно воле, или се праве да воле, оно што им злодух намеће свакодневно кроз своја безбројна уста, као што су петпарачке ТВ емисије, шарене булеварске новине, које није пристојно ни на пијацама користити за завијање, кроз разна антисрпска удружења и нечастиве организације, па све до интернета који је једна врста духовне дроге, више погубне него добре за младе, и на многе друге начине. Наше друштво ништа не чини да их заштити од тога, чини ми се чак да благонаклоно гледа на пороке по угледу на западну болест која се зове мода и помодарство. Нека та западна цивилизација ради шта год хоће са својом децом и омладином и са разним парадама, али нека не нагони нас да то радимо и нека нашу децу остави на миру.
Зашто се око Србије дигла толика ,,халабука и хајка“?
О томе би могло много шта да се каже и да се прича и пише. Они који воле Србију, знају разлоге те антисрпске ,,халабуке“, а они који је мрзе (а има их богами подоста и у Србији и око ње) неће никада променити своје мишљење и своја осећање, па ма шта им ми казали. Најгоре је кад сами Срби, из разноразних разлога, а понајчешће су то политички и они други, опипљиви, шуштећи и хартијани, руже и руше своју једину земљу и мрзе једни друге. Наш народ је све то већ рекао у својим пословицама, а ја наводим само две: За добрим коњем се диже прашина, и још боље: Увек гори на бољега мрзи!
Како да избегнемо ,,да сабљама земљу дијелимо“? Mожете ли да објасните овај стих?
То је стих из једне јуначке народне песме и ја сам га узео за наслов књиге кад сам приређивао избор својих најдражих народних песама. Но, немојте бринути, ништа се више неће сабљама делити, све до неког, не дај боже, атомског рата. Нашу земљу деле туђи и неки наши политичари, уз велику помоћ злодуха, долара и Нато разбојника, али и томе се назире крај, каже Бог.
„У Србији пада киша, поцрнела бела рада, у Србији труне радост, труне понос, труне нада. …то је киша из очију, то су сузе српског рода, што тоне у живо блато неслоге и немаштине, јер хоће да га расрбе, раскуће и разбаштине”
Патриотизам… је данас у Србији чудна категорија, углавном ,,спортска“. Може ли и како да буде школска?
Тако је некад и било и тако би требало и сад да буде. На нашу велику жалост, а на још већу радост душмана, није тако. Патриотизам је протеран из школа и школских уџбеника, са телевизије и шареноникакве штампе, из поезије и уметности уопште. Патриотизам је забрањен, и моје песме су донедавно биле забрањене за рецитовање на школским такмичењима. Деца која су долазила са мојим песмама била су ,,дисквалификована“ од демократских ,,едукатора“ који су вршљали по Србији.
Ја сам десет година био уредник у Српској књизи у Руми, објавили смо стотине ћириличних књига, без туђица, али тадашње Министарство за културу никад није откупило ниједну нашу књигу за тих десет година. Чим би неко видео Српску књигу као издавача, књиге су бацане у смеће. Онда нам је један пријатељ рекао шта се догађа и саветовао нас да не бацамо узалуд своје књиге, међу којим су били и: Стеван Раичковић, Матија Бећковић, Славко Вукосављевић, Слободан Марковић, Предраг Драгић Кијук, Перо Зубац, Драган Лакићевић, Даринка Јеврић, Тагора и многи други наши и страни писци. Хвала Богу, сад је мало ојужило и у Србији, па српске књиге нису забрањене, понека чак добије и награду, а и моје песме се све више штампају и рецитују широм Србије, Републике Српске и у неотуђеном српском делу Црне Горе, па и на Косову и Метохији. И у Русији! На недавном Сајму књига у Београду, догодило се нешто изузетно важно и лепо, скоро невероватно. Награду Београдског сајма за књиге за децу добила је млада издавачка кућа Пчелица из Чачка, за своју нову библиотеку од осам књига ДЕЦА ЧИТАЈУ СРПСКУ ИСТОРИЈУ!
Књиге је написао Слободан Станишић. Моји пријатељи и ја нисмо могли да верујемо и да се нарадујемо. Сад ће ваљда српски патриотизам васкрснути и у школама где му и јесте право место.
Због ње сам од једне ране трешње научио да састављам песме
Како сте дошли до сазнања да можете све око себе да претворите у песму?
Oдговорићу на то питање једном раном песмом „Долина ружа“ да се види сва ведрина и безазленост мога детињства:
Ја сам рођен у Долини Ружа
Поред реке што се зове Гружа.
Та долина, то срце у цвету
Беше тада најлепша на свету.
Летео сам по небу ливада
И по белим облацима стада.
Свирао сам у фрулу од зове
Радовао поља и лугове.
Дозивао брата и чобане
Кроз пиштаљку од врбове гране.
Да умирим те ране немире,
Ловио сам свице и лептире
И низао на кончиће сјаја
Огрлице од птичјих јаја.
Носио сам шарену торбицу
И сањао једну вијорицу
Због које смо често ја и Гружа
Туговали у Долини Ружа.
Због ње сам од једне ране трешње
Научио да састављам песме
О нама и нашим вршњацима
Које сада говорим ђацима
Чије очи светле као чиста
Мајска роса из мога детињства!
Србија без ћирилице и свог језика неће бити наша земља
Хоће ли ћирилица за годину-две постати егзотично писмо у сопственој земљи?
Надам се да неће иако, по писаном и неписаном ђавољем налогу, све иде у том правцу. Али, ако се, не дај боже, и деси тако нешто, онда то неће бити у ,,сопственој земљи“, већ у некој туђој, јер Србија без ћирилице и свог језика неће бити наша земља. То са ћирилицом чинимо сами себи, а нико не зна зашто.
На селу се мање учи речима, а више примерима
Која је најважнија лекција коју су Ваша деца од Вас научила?
То је оно што су мене моји родитељи научили, и мало више од тога – да буду часни, радни и слободни људи, а све остало произлази из тога и из њихових бића. Иначе, на селу се мање учи речима, а више примерима. Верујем да су онакви какви и треба да буду и како сам ја желео, мада понекад, кад су у питању моји унуци, осећам да имају проблема са уклапањем у ново друштво, ново васпитање и понашање и обичаје свакодневног живота, па сам помало и забринут због тога и плашим се последица које могу задесити оне младе људе који желе да живе, раде и мисле нормално. Унуцима више не умем да кажем ништа друго до оно што сам научио од својих родитеља и предака и што сам им већ давно рекао. Сад ћемо видети и чути шта ће бити и шта ће Бог рећи.
Већ поодавно пишем све тужније песме…
Са раздраганошћу увек рецитујете своје стихове. Колико је тешко цео живот бити свој и са осмехом носити свој крст?
Не говорим више своје песме са некадашњом радошћу, већ све чешће са тугом и безнађем. Некада сам и писао само такве песме, које су се могле говорити са раздраганошћу, а сада, већ поодавно, пишем све тужније песме које се једино и могу говорити са сетом и тугом. Само кад пишем и говорим деци и за децу, трудим се да то буде друкчије, говорим их с надом и вером да ће они учинити нешто добро и велико и препородити свет. Мада их ни школа ни држава не уче доброти, лепоти и поштењу, већ онако како то злодух са запада захтева.
