Треба ми торба за пса

У општој трци издавачких кућа да нам на најбољи могући начин презентују своје уџбенике и тако обезбеде њихову сигурну куповину за наредну школску годину, утркују се и шта да нама просветним радницима поклоне. Деле нам каталоге, кишобране, торбе које можемо да користимо за ношење књига (наравно платнене, које брзо попуцају), дневнике за праћење ученика, блокчиће, јефтине хемијске оловке. Догоди се, понекад, да нам поклоне и уџбенички комплет или бар неке од књига. Наравно, сада се између свега тога налази и потврда о присуствовању, јер какви смо ми учитељи ако немамо потврду да се усавршавамо. Mи учитељи, који, како јавност зна, радимо три сата дневно и имамо укупно пет месеци распуста, ломатамо се због свега тога после часова или викендом (кад се сав нормалан свет одмара) не бисмо ли сакупили довољан број сати усавршавања и добили нешто џабе. Хвала им што су нам то омогућили.

Него, размишљам нешто… Постоји ли неко ко одлучује о томе шта поклонити ономе ко образује нацију или све то купе ђутуре, па нам после увале? Питам се размишљају ли о томе да овај посао раде и мушкарци, а не само жене. Ми, учитељице, можда и направимо неку комбинацију (мада сумњам), али да ли је предрасуда или стварно не иде да учитељ, у оделу, носи цветни цегер и пише розе оловком?

И тако, док ме сва та питања данима муче, нећу да размишљам о омаловажавању, деградирању професије и сличном (каква сам учитељица ако не размишљам позитивно), паде ми на памет да за следећу школску годину замолим одговорне да добро размисле о томе шта ће да нам поклоне. Ево, мени треба торба за пса.

Виолета Станковић

Виолета Станковић ради као учитељица у ОШ „Иво Андрић“ у Нишу, у издвојеном одељењу у насељу „Бранко Бјеговић“. Завршила је Педагошку академију у Алексинцу и Учитељски факултет у Врању.