Србијанка Турајлић: -Образовање не може бити ствар политике и заиста сам, кад је дошао Шарчевић, који је направио врло респектабилну школу, мислила да ће то његово имати и главу и реп. Сад већ сумњам
Наставни план за општетехничко образовање некада је обавезно имао ставку „од идеје до реализације”. Како су нас учили, тај пут има неколико корака, али није предугачак само ако се добро процене сопствени ресурси и потребе. Код министра просвете Младена Шарчевића пак тај пут траје већ годину и по, има неколико праваца, доста потеза и врло мало реализација.
Иако тврди да је током 2017. урађено много на реформи образовања и да су први велики кораци већ учињени, сам признаје да и даље нема много конкретних резултата. Најпоноснији је на три успеха – увођење информатике са елементима програмирања у пети разред основне школе, измене закона и увођење дуалног образовања.
Министар не хаје за мишљење ФБГ и других синдиката просвете да је увођење дуалног образовања дириговано од врха власти и да нема баш много везе са здравим разумом.
Уосталом, да је другачије, не би министар три месеца као дух шетао Србијом са караваном „Дух младости” како би Европљанима показао да је испунио договорени задатак, па да пошаљу још неку кинту за паралелно образовање у Србији, а за потребе Швајцарске, Аустрије и Немачке.
„Настављамо да улажемо у модернизацију и дигитализацију школа. Оно што може да очекује ђаке у наредној години јесте редефинисан наставни план и програм за први разред основне школе и гимназије. Информатика ће постати обавезан предмет за ученике шестог разреда, али ће то бити и физичко и здравствено васпитање и компонента предузетништва. Очекујемо прве резултате великих и важних пилот-пројеката попут е-дневника, предузетних школа и финансијске писмености”, најавио је министар у божићном обраћању порталу Пинк.рс.
Дрога у школе, деца напоље
Један од већих гафова које је направио министар Шарчевић био је поводом случајева деце која су на друштвеним мрежама објављивали слике са дрогом. Не улазећи у суштину сваког појединачног случаја, не проверавајући да ли су у питању прави наркотици или бахатост ученика, министар је изјавио:
„Децу која то раде треба послати на лечење од дроге и избацити их из школе. Њихове родитеље такође треба најстроже казнити и то финансијски.”
Срећом, ни ова најава није још заживела.
Неодговорна функција
Током 2017. године усвојено је шест нових закона, који су донели неколико новина: проширење аутономије наставника, васпитача и стручних сарадника, стављање верификације именовања директора школа и предшколских установа у надлежност министра и оснивање националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању. Бар тако је рекао министар.
Опозиција је рекла другачије. Она је критиковала законе и то што ће министар именовати 1850 директора школа, што се не решава питање плагијата и што се развлашћују Национални просветни савет и Национални савет за високо образовање.
Шарчевић је истакао и да је Законом о високом образовању очувана демократска процедура јер избор ректора не зависи од министра. Додао је да је у половини европских земаља на челу националних просветних савета сам министар и да је само у Србији то чудно јер се, како је навео, заборавља улога извршне власти.
„Не могу таква тела да одлучују јер, ако направе лоше стање, не сносе за то одговорност, коју сад први пут преузима министар. Министар је увек министарство. Није то један човек, увек је апарат”, казао је он.
Коју то одговорност сноси министар просвете, питамо се ми. Колико знамо, директор школе и декан факултета сносе одговорност пред законом, кривичну и материјалну. Узмимо само одредбу закона по којој директор школе материјално одговара за изгубљени судски спор. А министар? Министарство просвете углавном губи судске спорове, па ником ништа! Па неће ваљда министар да плати? Или, која је одговорност некадашњег министра Вуксановића који је разделио петнаест милиона евра на отпремнине па запослио нове наставнике? Примера као што је овај има довољно да ова министрова теза о властитој одговорности једноставно не стоји.
И тако, министар је уподобио законе својој гвозденој логици и песници јер ће тако лакше моћи да ради.
Међутим, није довољно само сакупити 126 посланика и изгласати законе. Да би они заживели у пракси, Министарство просвете у 2018. години треба да изради стотине правилника. Тако да смо и ту при почетку. Шарчевић каже да су формирани и тимови који се баве новом мрежом школа, питањима ђачких екскурзија и исхране у школама. А ни они нису гадљиви на екскурзије…
Буџет Министарства просвете предвиђен за путовања у 2018. години износи две милијарде динара и представља готово половину новца који је предвиђен за сва путовања министара и Владиних службеника заједно. Међутим, Шарчевић се правда да највећи део новца одлази на превоз за 135.000 људи.
Србијанка Турајлић: -Образовање не може бити ствар политике и заиста сам, кад је дошао Шарчевић, који је направио врло респектабилну школу, мислила да ће то његово имати и главу и реп. Сад већ сумњам
Идемо на Марс
„Када кажете да више од две милијарде динара имамо за путовања, испада да ми идемо на Марс са тим парама, а заправо Министарство користи само тридесет четири милиона за путовања, све остало се користи за превоз. Ту спада и превоз од Карабурме до Ресника и све што се превози по Србији и Косову и Метохији, сваки радник који иде од Ресника до Звездаре, или из Лесковца у Врање”, каже први човек просвете, напомињући да његово министарство заправо најмање путује.
Да будемо објективни, изборио се Шарчевић за још једну, значајнију цифру. Укупни буџет Министарства за 2018. за двадесет једну милијарду динара већи је него претходне године.
Ипак, ни то није довољно за све министрове идеје, попут оне о увођењу ђачких униформи, о којима ће одлучивати родитељи, ђаци и наставници. Новац за ту модну егзибицију, према Шарчевићевим речима, може се обезбедити из (још неформираних) ђачких задруга или уштедом новца при набавци уџбеника. И поред ових практичних савета, тек неколико школа у Србији досад се униформисало.
Али ни то није све. Министар има планове и са запосленима.
„Директори на разне начине прикривају више од 2000 запослених у школама. Анализом 40 одсто школа открили смо 900 људи ангажованих уговорима на два месеца, који им се продужавају, а да у исто време имамо технолошке вишкове који седе код куће и примају плату. И још кад тај који је на уговору оде на боловање, ангажују замену, па се за једно место из буџета плаћају три човека. Просветни систем је био труо до граница које не могу да се наслуте и зато је потребно да га потпуно реформишемо”, каже Шарчевић, додајући да је нова законска овлашћења користио највише у случајевима оних који нису желели да оду у пензију.
„Већ током другог полугодишта, када ’почистимо’ све што је скривено, ослободиће се део радних места, а верујем да ће до септембра бити места за око 2000 нових кадрова”, у духу искусне теткице најављује Шарчевић. Реализацију и даље чекамо.
Изјавио је и да ће до почетка примене Закона о платама у јавном сектору доћи бољи дани кад је реч о зарадама у просвети.
„Закон о платама је усвојен, почеће да се примењује од наредне календарске године, а до тада ћемо разрадити критеријуме да људи који остварују боље резултате буду боље плаћени, тако да мотивација која долази изнутра може да буде појачана и споља”, рекао је министар, подсетивши да су плате током његовог мандата три пута повећане за четири, шест и десет одсто.
Е, ово је већ стварно превише! Кад сабереш 4 + 6 + 10, добијеш 20. Насупрот томе, подаци кажу да наставник који је пре две године имао 38.000, данас има 43.000. По Шарчевићу и његовој математици, он треба данас да има 45.600, а он ипак има 43.000.
Посебно увесељавају најављени министрови критеријуми по којима ће „неки људи бити боље плаћени” (ваљда мисли на наставнике!). Логика каже – чим је неко боље плаћен, онда је неко други лошије плаћен. Да ли то значи да ће бољима припасти део плате оних лошијих? Или значи да ће се повећати буџет за образовање? Ово друго свакако не – значи оно прво свакако да. То јест, смањиће нам плате.
Дође нам да закукамо и да замолимо свог министра да не брине баш толико о нама.
Све се ради ад хок
Бивша професорска ЕТФ-а Србијанка Турајлић каже за наш лист да све ове најаве у великој мери делују популистички јер се „као, нешто деси, па се онда промптно интервенише, без неког озбиљнијег промишљања”.
„Без јасног плана обећају се неке ствари, које не могу бити испуњене, није ствар да ли желите или не, једноставно немате начина да то изведете. Све то ми изгледа потпуно хаотично. Пошто припадам онима који сматрају да ће дуално образовање оставити врло штетне последице, веома ми је жао што је баш тај део заживео и што се на њему ради, а није остао на празним речима. И кад је реч о реформи гимназија или било којој другој реформи, морате припремити наставнике за то. У озбиљним земљама пет година се припрема било која реформа, онда кад се примени, она заиста може да заживи. Увођење ’пајтоса’ информатике је одлично, може да приближи деци како раде рачунари, али то захтева изузетно обучене наставнике, а не знам кад се спроводила та обука. Бојим се да ће се на крају то претворити у катастрофу и ноћну мору за ученике”, објашњава професорка и додаје да је Србија требало да спроводи стратегију од 2012. без обзира на промену власти.
„Кад су Словенци доносили просветну стратегију, обавезали су се да ће је се држати свако ко убудуће буде на власти. Само тако то има смисла. За све реформе у образовању потребно је да прође неко време, четири или осам година, да цела генерација прође и да се виде резултати. Образовање не може бити ствар политике и заиста сам, кад је дошао Шарчевић, који је направио врло респектабилну школу, мислила да ће то његово имати и главу и реп. Сад већ сумњам у то, а волела бих да знам шта га је спречило у намерама”, закључује Србијанка Турајлић.
Кад нешто не желиш да решиш, формирај комисију
Министар је, због бројних случајева насиља у школама, иницирао формирање министарског, а потом и оперативног тима који чине представници седам ресора. „Они су већ имали неколико састанака и раде на успостављању механизма и процедура реаговања на терену”, каже Шарчевић, међутим широј јавности није познат резултат рада овог стручног скупа. Делује да се радило по начелу „кад нешто не желиш да решиш, формирај комисију”.
Наташа Анђелковић
