У овом броју, за познате личности припремили смо следећа питања:
-
Да имате времеплов, на који школски час бисте волели да се вратите?
-
Ваша најважнија школска лекција
Сања Илић, музичар и композитор
Лекције сам стицао на великом одмору
Од свих часова, вратио бих се на сваки дан после наставе и на једно теренче, које смо имали у близини школе, где смо играли фудбал. То ми је био омиљени „предмет”, никакво музичко, никакво ликовно или биологија. Мада сам на нацртној и солфеђу увек био најбољи, али ништа нисам учио, све сам некако унапред знао. То је чудно, али истинито. Моји одговори су потпуно сулуди, али тако је. Најважније школске лекције стицао сам на великом одмору. То је једино што сам волео у школи.
Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар
Мислио сам да ћу променити школу због професора латинског
Вратио бих се на часове историје и географије у основној школи, као и филозофије у гимназији. Такође, важни су били и часови код учитеља Милана који је први препознао мој таленат. Било је и оних наставника који су знали да подвикну, па и да нас клепе књигом или оним штапом за показивање, али сада, када смо старији, то су нам све боље успомене. Сећам се када се појавио нови професор латинског и толико нас наплашио да сам мислио да ћу променити школу. Касније је, наравно, постао један од мојих најомиљенијих професора.
Најважније што сам научио у школи јесте да је свако знање драгоцено, чак и оно наизглед непотребно. Ако некада мислимо да губимо време учећи нешто, пре или касније ће нам користити знање које смо било када стекли.
Ирена Јовановић, ТВ водитељка
Најважније је из деце извући потенцијал
Вратила бих се на српски језик и књижевност код Наташе Ковачевић у краљевачкој гимназији, када она улази на час и каже пишите 10 речи које вам прве падну на памет. А онда, уместо српског, радимо психоанализу својих профила. И у некој од тих анализа, којих је било можда пет пута у те четири године, професорка Ковачевић ми је рекла да би требало да се бавим психологијом, односно нечим што има везе с људима. Тад сам почела да размишљам о томе и њени савети су ме стално пратили, односно речи да ја код других, као, могу нешто више да препознам. Зато ми је она и данас прва асоцијација на школу. Била је сјајна професорка. Није гледала на нас као на ученике, третирала нас је као људе, за разлику од осталих професора. Сад кад се сретнемо на прославама матуре, а било је 10, 15, па и 20 година, сви о њој лепо говоримо. А док смо ишли у школу, била је врло строга и принципијелна, код ње нико није могао лако да прође. Ја сам била „вуковац”, а код ње сам једва извлачила четворку. Били смо, иначе, добра генерација, сви су далеко догурали. Она је знала да пробуди људима амбицију. Умела је то у шуми оног лудила. То су биле деведесете – хаос, штрајкови, протести студената, свашта. Ја сам ишла у гимназију од 1991. до 1995. године, у најгоре време. То ми је и најважнија школска лекција – извлачење људског потенцијала из ђака. Тада су сви били мало погубљени, а професорка Наташа је успевала да сваког од нас препозна као човека.
Имали смо ту срећу. Имали смо и дивног разредног, који се лепо и људски опходио према нама. Тако смо сви остали повезани. То је врло важна лекција – да из тих шематизованих ствари дисциплином, доведе до тога да видите шта све можете. Нико од њих није нас пуштао да радимо шта хоћемо. Ми смо се баш мучили, наша гимназија у Краљеву била је на гласу као једна од најбољих и најстрожих, али смо успевали да се боримо и за део слободе и права. Водили смо ђачке штрајкове и свашта је ту било, али смо сви на крају отишли пут образовања. Тако смо затворили круг. Нису нас демотивисали, а била је инфлација, сећам се, није било ничега, плате родитељске нису вределе ништа. Сећам се: долазили су у школу, делили смо ужине. Невероватно време, али се нешто лепо изродило, што значи да није до околности, већ до људи који вас воде.
