Пише: Наталија Гинић
Академик Душан Теодоровић у интервјуу за Форум београдских гимназија
У Србији све може да се изигра
Академик бритког језика, светског угледа и завидне професорске биографије Душан Теодоровић усталасао је домаћу јавност отвореним критикама образовног и просветног система у Србији. Овај члан САНУ и стручњак за саобраћај, који је имао прилике да предаје на бројним светским универзитетима, па и на онима „преко баре”, у Америци, у интервју за Форум београдских гимназија говори о корумпираности друштва и о урушавању система вредности у нашој земљи.
Као сликовити пример посрнулости академске заједнице у Србији, Теодоровић је коментарисао и случај ректора Универзитета у Крагујевцу Небојше Арсенијевића, који је упркос позиву министра просвете да поднесе оставку због непотизма и бахатог понашања, реизабран на функцију.
„Рекао сам да је ректор Универзитета у Крагујевцу метафора дна због симпатија за фашизам, кршења закона, примитивизма, бахатости, непотизма. Такав човек никада ни у једној развијеној земљи не би могао да буде не само ректор, него ни професор. Нажалост, у високошколском систему Србије има значајан број оних којима ту није место.”
Зашто се само око неких случајева подигне галама?
Мали број људи је спреман да се ангажује и да јавно укаже на проблеме. У таквој ситуацији, они малобројни, који се боре за боље факултете и универзитете, не могу да ’покрију’ све случајеве.
Ситуација није блистава ни када је реч о монтираним конкурсима за директоре јавних предузећа. Шта је решење за нашу државу, у којој су партократија и корупција у свим порама?
У Србији све може да се изигра. Провео сам више година живећи и радећи ван земље. Поређењем Србије са многим другим државама могу да констатујем да су код нас морални постулати, на којима иначе почива свако друштво, озбиљно пољуљани. Решење је свакако да дође до смене власти. У Србији постоје честити људи који не могу да се пробију кроз политички лавиринт и да преузму одговорне дужности у друштву.
Где нас воде реформе образовања?
Знам да би реформа високог образовања била неопходна како би се високошколски систем Србије усагласио са сличним системима у најразвијенијим земљама света.
Шта по Вашем мишљењу шкрипи у просвети и од чега треба да кренемо, а где треба да стигнемо?
Погледајте ученике, рецимо петог разреда, у српским основним школама. Поједини од њих преписују користећи „пушкице”, мобилне телефоне и сва друга средства. Другим речима, они одрастају у атмосфери, тешка је реч али ћу да је употребим, преваре. Тога нема у западноевропским земљама, у Америци, Јапану и Аустралији. Можда делује наивно, али дубоко верујем да васпитавање ученика у атмосфери честитости, а не у атмосфери преваре, мора да представља први корак у побољшању школског система и читавог друштва.
Може ли се било који страни модел школства прекопирати и ако мислите да нам је то неопходно, на који начин то треба урадити?
Преузимање неких елемената из иностраних школских система подразумевало би, по мом мишљењу, и одлазак већег броја наставника и професора на студијске боравке.
Наставници су затрпани бирократијом, мало плаћени, често понижени, па самим тим и незадовољни. Раније су имали пристојне зараде и били уважени део друштва. Како системски решити све те проблеме, где је граница између модерног и традиционалног школства?
Основни предуслов за решавање свих проблема које сте поменули представља формирање руководећег тима Министарства просвете састављеног од врхунских професионалаца, а не од партијских кадрова. Не знам да постоји оштра граница између модерног и традиционалног школства.
Неолиберални свет нас је пригрлио, довео стране инвеститоре, али и подстакао на увођење дуалног образовања. Како се одупрети томе ако долази „с врха”?
Решавање проблема у просвети Србије у функцији је решавања проблема у читавом друштву. На крају се све своди на политичку борбу и на освајање власти од стране политичких групација које искрено желе друкчију Србију.
Ауторитет без страха
Какав сте професор? Да ли Вас студенти воле или Вас се плаше?
Чини ми се да ме се студенти ни у Србији, ни у Америци нису никада плашили. Увек смо остајали у пријатељским односима. Случајни сусрети са некима од мојих старијих студената су често дирљиви.
Зашто држава улаже у школовање кадрова за иностранство?
То је проблем многих мање развијених земаља. Држава је инертна и често неспособна да се суочи са проблемима овог типа. Отпуштањем партијских кадрова који често имају проблематичне дипломе делимично би се отворио простор за запошљавање истинских младих стручњака.
Министар просвете Младен Шарчевић најавио је бројне промене и реформе, али мало шта од тога је заживело. Како Вам делују његове најаве кецеља, избора директора, избацивања деце из школа, али и модернизације наставе?
Проблем избора директора не би постојао ако не би било партијске злоупотребе, што је у Србији често случај. Подржавам све различите облике модернизације наставе, посебно у складу са развојем информационо-комуникационих технологија.
Да ли је добро да нам министар просвете долази из приватног сектора?
Не. Мислим да никако није добро. Приватни сектор ипак увек прво води рачуна о својим интересима, што је и разумљиво. Постављење садашњег министра резултат је политичке одлуке, као и многе друге ствари у нашем друштву.
Под којим условима бисте прихватили да будете министар просвете?
Мислим да би то требало да обавља неко млађи од мене. Увек бих био спреман да помогнем у случају да власт у Србији освоје стварне проевропске снаге.
Зашто на факултетима нема синдиката? Или их има, само што се не виде?
Факултети су свуда у свету засновани на академској хијерархији. Такође, факултети имају и сопствене изворе прихода и бољи материјални положај запослених тако да је и улога синдиката мање значајна на факултетима.
Одрастање уз Битлсе
Шта памтите из школских дана?
Остала су ми у сећању такмичења из математике и физике, драмска секција и неколико дивних професора из Прве београдске гимназије. Дипломирао сам, магистрирао и докторирао на Саобраћајном факултету у Београду, а доцније сам се усавршавао у Данској и на америчким универзитетима. Најзначајнија школа у мом животу била је гимназија, која је пружала опште образовање и захтевала критичко мишљење. Одрастање уз Битлсе и побуна младих крајем шездесетих дали су посебан печат мојим животним ставовима.
Каква је разлика између наших и страних универзитета? Да ли је уистину тамо боље?
Да. Много је боље и за студенте и за професоре. Мислим на универзитете у Европи, Америци, Канади и Аустралији. Бољи су услови студирања, систем изборних предмета, консултације, организација колоквијума и испита, услови за истраживачки рад и много тога другог. Посебно је битно истаћи веома селективан систем у избору професора и будућих студената.
Да ли сте за то да се матуранти убудуће уписују на факултете на основу опште матуре, без пријемног испита, и зашто?
Не. Ја сам присталица општег пријемног испита који постоји у највећем броју земаља.
Много пута сте говорили о спорним дипломама функционера и о немоћи академске заједнице да се томе супротстави и да се јавно дистанцира. Како се излечити од те бољке? Где је храброст ако вам је сопствени интерес најважнији?
Велики број српских интелектуалаца није довољно храбар и понаша се опортунистички. Промена модела понашања и моралних постулата јесте дуготрајан процес. Србија се битно разликује од земаља Европске уније у погледу акција које предузима академска заједница.
САНУ је институција од националног значаја. Каква је улога Академије данас и колики је њен маневарски простор?
САНУ је највиша научна, културна и уметничка институција државе Србије. Чланови Академије се баве научним и уметничким радом. Истовремено, Академија је организатор великог броја научних скупова, изложби и концерата. САНУ се не бави политиком, али су њени чланови слободни да се индивидуално грађански и политички ангажују. Ја то и чиним.
