У анкети 11. броја часописа ФБГ на наша питања одговарала је некадашња политичарка, а сада директорка „Службеног гласника“ Јелена Триван

Ко вам је био најбољи, а ко најгори професор и зашто?

Волела сам свог професора филозофије Јовичића јер је био на неки шармантан начин надобудан, циничан и свој. Живео је као да га није занимало мишљење провинције и чаршије. А нас је научио да се боримо за његову пажњу, а не он за нашу, и да волимо филоСофију како је инсистирао да је зовемо. Мрзела сам природњачке предмете и ваљда отуда и моја лоша сећања на професора физике. Када сам постала професор српског језика, трудила сам се да личим на своје узоре. Да тихим тоном и знањем задобијам поштовање, да интелектуалним презиром, а не виком, одбијам безобразлук од себе. Чини ми се да сам сада такав директор.

Јесте ли у школи били, оно што ђаци зову, штребер или понављач и фаца или аутсајдер?

У школи сам увек била добар ђак, али нисам имала статус штребера. Моји родитељи су сматрали да треба да ме награде за моју вредноћу, а и осамостале, тиме што су ми допуштали да сама одређујем себи изласке јер најбоље знам своје обавезе. Тако да ме је свуда било, а да сам притом била супер ученик. Имала сам много пријатеља, али позицију у друштву нисам куповала цигарама, дувањем и опијањем.

(Часопис ФБГ)