Чаробница у Бањи Врујци, неподобна у Министарству! Представљамо вам најкреативнију учитељицу у Србији:

(Разговор водио: Сеоски учитељ)

Жељана Радојичић Лукић, учитељица у ОШ „Милан Ракић“ у Бањи Врујци надомак Мионице, представља досад незабележен пример ентузијазма и креативности у српској просвети!

Лукићева је ауторка концепта целовитог учења под ведрим небом „Чаробно село“ и ауторка Фестивала дечјег стваралаштва „Креативна чаролија“. Добитница је бројних награда, а ауторка је неколико акредитованих програма стручног усавршавања и више научних и стручних радова. Завршила је мастер студије на Учитељском факултету у Београду, где је сада и докторанд. До прошле године била је и помоћница министра просвете за предшколско и основно образовање. Њен долазак у Министарство просвете дочекан је са изненађењем и одобравањем од стране просветне јавности. Међутим, убрзо је смењена, а разлози за то су остали под велом тајности. На срећу, вратила се у школу, својим ђацима и њена чаролија се наставља!

У разговору за часопис ФБГ, Жељана први пут објашњава под којим околностима је напустила Немањину 11 и какву радост јој причињава повратак у учионицу.

Какво се то чудо догађа у Бањи Врујци, у Вашој учионици?

– Нема ту чуда, само љубави према животном позиву, а где има љубави, има и ентузијазма и жеље да се суштински унапреди наставни процес. Сваку генерацију ученика доживљавам као прву и осећам се дужном да им процес сазнавања учиним узбудљивим и подстицајним. Залажем се за искуствено учење и зато су слике из моје учионице нешто другачије, чудесне, инспиративне. Увек је ту подстицајно радно окружење и увек су ту ученици у фокусу, како у интеракцији путем неке подстицајне приче, тако и у слободном и опуштеном понашању које сматрам главним „зачином“ током наставе у млађим разредима.

Били сте накратко помоћница министра просвете, али се ту „нисте снашли“?

– И сама сам у једном тренутку помислила да се „нисам снашла“ у улози помоћнице министра, али сам убрзо схватила да се практичари и људи са озбиљним искуством у настави у тој „чиновничкој енигми“ и не могу „снаћи“. То успева само онима који су се „очешали“ о образовање, они су предодређени да опстају, док је за наставнике практичаре предодређено да буду решења за краткотрајну употребу.

На шта конкретно мислите?

– Наиме, из перспективе наставне јавности делује да су министар и Влада Србије ти који постављају и разрешавају, што они формално и јесу, али је истина нешто другачија. Постоји, барем у МПНТР, сива еминенција, именована од себе саме, која ради на томе да се ослободи „неподобних“, односно оних који се превише мешају у свој посао и за које ОНА процени да су несарадљиви и непоткупљиви. Колико ме радује чињеница да и у садашњем тиму Министраства има таквих, толико ме и жалосте свакодневне информације да преживљавају сличну одмазду и да „сива еминенција“ по ко зна који пут узвраћа ударац. Ти ударци нису ударци на те поштене и добронамерне појединце, то је ударац на потребе наших наставника и наших ученика, на потребе српског образовања.

Може ли се томе стати на пут?

– Знам да се томе мора стати на пут, а да ли ће неко смоћи снаге да „сива еминенција“ нашег ресорног министарства постане прошлост, то је питање за надлежне институције. Оно што ме додатно обесхрабрује јесте чињеница да сваки министар, па и садашњи, упадне у „мрежу“ и жртвује своје сараднике, не схватајући да је мрежа око њега смислено и са јасном намером исплетена, тако да јавност стиче лош утисак о самом министру не схватајући праву позадину.

Деценијама причамо о неуспешним реформама образовања. Постоји ли „реформа без реформе“? Да ли је реформа само у системској организацији, количини градива и структури предмета, матурама, или се нешто може реформисати и „одоздо“, од самих школа и наставника?

– Да, реформа мора да крене одоздо, али прво мора да се створи законски оквир да то буде и изводљиво. Оно што би најбрже могло да заталаса реформски процес јесте повећање аутономије образовних установа. Ако би запослени у њима сами могли да креирају наставне планове и програме на нивоу своје установе, и да то буде бар 40 одсто у односу на прописани стандард, као што је то пракса у неким успешним образовним системима, имали бисмо могућност и увођења целовитог приступа учењу у српски образовни систем.

Признања су круна каријере

Како се осећате у улози добитнице највећег признања у Србији, „Светосавске награде“, али и награда „Најбољи едукатор Србије“ и „Нај жена Србије“?

– Признања пријају. Она подгревају ентузијазам и дају ветар у леђа. Добро је што су ми сва та признања стигла у озбиљним професионалним годинама, ни прерано, ни прекасно. Дошла су једно за другим, згуснуто, као круна на све што сам створила у претходних 25 година рада у учионици и ја сам их доживела као правовремену и добро одмерену потврду свог дугодишњег унапређивања наставног процеса.

Шта подразумева целовит приступ учењу?

– Уверена сам да је у том садржана будућност образовања. Наравно да то захтева „велико спремање“ образовног система код нас, али сам сигурна да ми имамо капацитете за такво што, само је потребно да они који желе добробит српском образовању буду препознати од стране креатора образовних политика. Рекла бих да је академска заједница Србије дужна да се пробуди и да почне да делује.

Ваша порука колегама?

Умрежимо се и започнимо да стварамо боље српско образовање јер то наши ђаци од нас очекују!

(Часопис ФБГ)