Професор Миодраг Зец говори за ФБГ:

(Разговор водила: Наташа Анђелковић)

Србија уместо инфузије знања има крволиптање!

Миодраг Зец, економиста и професор Филозофског факултета у Београду: Знање је једини богомдани ресурс који се трошењем увећава. Успешна друштва су то схватила

Економиста и професор Филозофског факултета у Београду Миодраг Зец много пута досад је једноставним речима и на сликовит начин, али врло прецизно и луцидно детектовао проблеме српског друштва. И у разговору за часопис ФБГ Зец тврди да  Срби као мали, осакаћени народ имају шансе за напредовање, само ако схвате да је потребно повратити веру у националну елиту, коју ћемо „узгајати у баштама“ неколико најбољих гимназија и на једном врхунском универзитету. Пре свега тога, врло практично, тражи од Владе Србије да направи платформу и каже колико јој је потребно којих стручњака, како би сви којима држава плати високо образовање имали шансу да се запосле код нас!

 – Дошли смо на крај једног процеса у којем су пропале основне школе, наставници имају мале плате и поцепане чарапе, шири се непотизам и уверење да се дипломе купују, а и деца су се осилила и потпала под утицај општег простаклука. Сад пропадају гимназије, па ће извесно универзитет и круг се затвара. Потребно је да се пресече тај тренд насиља и над знањем и презрење знања, изругивање… Мора се вратити вера у националну елиту, да из једног малог осакаћеног, остарелог, импотентног друштва извучеш максимум и даш му шансу, па да најбољи доктор нас лечи, а да најбољи архитекта овде пројектује. А не да се ради урабнизација тако да се у зграду улази из авиона, или да децу у обданиште бацамо из хеликоптера, јер му не можемо прићи. Имамо зграде са тако уским ходницима, где ако неко умре у стану, мораш га износити у кеси. Уређени градови, попут Вашингтона, пред пролазницима отварају се као књиге.

 Како променити тај потпуно трули систем?

 – Морамо знати шта хоћемо да бисмо могли да мењамо неке ствари, али и шта су нам темељне вредности. Најважнији ресурси сваке нације нису нафта, дијаманти или природна богатства, јер су ограничени. Знање је једини богомдани ресурс који се трошењем увећава. Успешна друштва схватила су да је у томе будућност. Имате нације које некад постану моћне, а нису засноване на знању. Рецимо, Монголи су освојили читав свет, а немају ниједно откриће. Међутим, они су донели свету посебан организациони модел уређења друштва и војске, понудили су инклузију свих капитала људских који су се нашли у пограничним областима и користили њихову технологију. Ми у Ервопи из историје учимо да је Џингис Кан дошао са неком групом дивљака и срушио eвропске градове. Не може будала освојити читав свет, не може се случајно успоставити царство од Пекинга до Кракова.

 Шта мали народ као ми може да учини?

 – Мали народ, који нема статистичку базу да извуче ген, треба да схвати да му је једини спас улагање у знање. Тако постану „велики“ као Јевреји или Шкоти…  Кинеза или Хиндуса има по милијарду и они имају људски потенцијал који тек систем образовања претвара у моћ. Хиндуси у себи носе апстрактно мишљење, окренути су ка небу. С друге стране, Кинез је ратар, окренут блату, и зато је добар у практичним знањима, уме да направи све што види. У Америци, прве камене зграде су зграде универзитета, нема катедрала, највећи су звоници Харварда. То су прве империјалне зграде, јер су желели да то траје. Трагедија нас као народа лежи у томе што имамо поспрдан однос према знању, а има нас неупоредиво мање. Некад су и наши људи схватали значај знања, велики Доситеј је у Србију донео просвету и кромпир. Кромпир се примио, а просвета? Београдски универзитет су осигурали просвећени и имућни  родољуби као неку националну енклаву са 90 донација које могу да га издржавају, а онда је дошла комунистичка држава и све то национализовала и сад нам даје на кашичицу. Тирански системи не желе знање, већ послушност вођи и затуцаност…  

 Да ли је могуће да наше политичке елите то не схватају?

– Не знам да ли схватају, али свакако то не спречавају. Овде се ради на систематском заглупљивању целе нације. Степен знања који данас долази и који је долазио пре 15 година није исти, види се то. Ја сам професор 40 година… Ми смо после гимназије знали све европске главне градове и државе, сад ови не знају где је Чачак. Зато, кад уочимо добре филозофе или математичаре, према њима треба да се опходимо као према зрнцу злата у песку. Више пута сам се шалио да сваки сељак каже да најбољи парадајз или теле остави за себе, а продаје шугаво. Само ми најбоље школујемо и извозимо на Запад, а увозимо старлете. Нажалост, Србија уместо инфузије има крволиптање и губи креативни потенцијал. Срећне су земље у које се људи усељавају, а несрећне оне из којих се одлази. 

 Како системски овде сачувати та наша зрнца злата?

 – Као кад правиш кућу. Треба направити државу која је мала, удобна и за коју можемо да платимо одржавање. Имате хиљаду кућа где људи не могу да плате грејање, или оне, гастарбајтерске, са пет купатила а без воде. Тако се систем не гради.

Србија мора да се освести! Нит имамо људи, нит имамо потребе за оволиком масом школа. Немамо ни ђака, ни професора за то. Хајде да направимо мрежу гимназија које су елитне. Може их бити пет, шест, а остале нека су локалне. И да се у њима прави национална елита и да ту иду та „златна деца“. Да најбоље ђаке доведемо ту. Ако немају паре да плате, могу да живе у дому. Можда је најбољи хирург у Србији рођен на Пештеру, а не на Дорћолу. Направити рејтинг, као што постоји и за ципеле или за ћевапе.

Београдски универзитет је једини на Балкану на Шангајској листи, а опет се њему највише отима, и донације и статус и имовина. Овде се отимају плате и пензије националној елити, а дају субвенције странцима да запошљавају мануални рад за мизерне плате. На сваком факултету имате бар 30 врхунских професора. Ми те капацитете можемо сабрати и направити „језгро“ .

Али не можете забранити да постоје приватни универзитети.

– Ни не бих. Може бити хиљаду универзитета, али, брале, ако хоћеш да идеш на врх мораш проћи кроз систем. Не зато што имаш паре, већ зато што сам те ја препознао у основној школи и дао ти шансу да те однегујем. Кенијац може да трчи, зато га и доводе на Запад. Снага Америке је у томе што из целог света усисава капитал. Деца из тих пет елитних гимназија неће нам отићи ако се јасно каже да Србији треба 400 лекара и да сви који их заврше могу да бирају где ће да раде. Као у војсци, први у класи бира Дедиње, последњи добија Прешево, али сви имају где да се запосле. За једну операцију, коју сад држава плаћа, некоме у иностранству може да се направи читава екипа доктора у Србији. Овако – купиш апарат, а нико не зна да ради на њему. Зашто бисмо школовали људе за Немачку?  Шта ће нам 130 гимназија, ако имамо модел шрафцигер индустрије? Гре’ота је да неко иде у гимназију и заврши математику и на крају леми каблове. Суштина доброг друштва је да дођеш на позицију која те стимулише да идеш напред. 

У Србији је то ретка ситуација…

 – Већина нас долази на позицију где сматрамо да знамо више него што та позиција тражи. Послодавац из Јуре тражи младе жене које могу стајати 16 сати, а не да читају Канта и Платона. Ушли смо у тај модел и џаба сад школујемо неког, кад он оде у Беч да пере суђе. Зашто бисмо плаћали студије за 800 лекара, ако нема шансе да се запосле? Да првих сто најбољих оде, а нас да лече они лошији, па да и министри здравља иду у иностранство да оперишу чак и најтривијалније ствари. 

 Како бисмо у том систему избегли коруптивни моменат и „угуравање“ деце богатих и моћних у те најбоље школе?

 – Можда не бисмо потпуно то избегли, али треба направити ситем где је бар тешко „убацити“ неког са стране. Исто тако, професори не могу имати завршену Школу ученика у привреди, већ гимназију. Сви морају испуњавати неке одређене критеријуме. Једна је Звезда или Бајерн, не може из подсавезне лиге да се дође у А тим. Нису сви људи исти! Тако је и у Америци и у Британији… Има ту, свакако, и репродуковања класе, али се бар пуне новим младим, паметним људима из целог света. Знате, енглески краљеви нису завршавали Оксфорд, али за кључна места у држави где треба стварно знање, зна се које школе долазе у обзир.

Уместо тога, Вучић уводи дуално образовање…

 – То је све регуларно, то су радничка занимања која смо ми имали и раније као поменута ШУП. Дуално образовање има смисла за људе који  одлазе према радничким занимањима. Сваки посао је достојанствен ако се човек слободно определи. Морамо прво дефинисати нешто што је овде забрањено – а то је да мора постојати елита. Овде се сматра да свако може завршити било какве школе и постати судија врховног суда или гувернер. Политичари су хтели да обесмисле знање, јер га презиру, па су омасовили универзитете… Кад имаш један добар лист, универзитет, радио станицу, гимназију, то онда има неку вредност. А сада имаш 7.000 радио-станица и са сваког ћошка неко нешто блебеће. Обесмишљавају се и академска звања… Ускоро ће бити више доктора наука, него становника. Они докторирају, а не знају из чега. 

Али та звања дају и професори, ваше колеге!

 – Многе наше колеге су учествовале у уношењу амброзије у образовни систем. Смислили су закон по којем можеш формирати универзитет ни из чега. Они сами себе производе. Више је „дато“ доктората на неким приватним универзитетима за последњих 15 година него на БУ од  његовог оснивања. Народ се забавља лажним дипломама и плагијатима . И онда се само заобиђе Београдски универзитет и тако га девалвирају… Нека се објави ко је, где и пред којом комисијом докторирао, нарочито политичари. Овде се приватне школе и дипломе користе за јуриш на јавни сектор и државну управу. Иностранство и домаћи приватници траже стварно знање. Знање је кључни алат у обезбеђивању просперитета нације. 

Колико су професори одговорни за оно што нам је донео болоњски систем на универзитету?

– Ми смо натерани на Болоњу и ту симплификацију. То је је тривијализација знања. Суштина је у томе да ли када студирате можете знање лагеровати у свој систем. Овде је велики проблем код студената што они не могу да памте велике целине и да синтетички мисле. Већ се то своди на неко тренутно знање – “ово сам положио, ово ме више не пита”.

 У Енглеској и Француској нису сви универзитети прихватили Болоњу?!

 – Нормално да нису! Болоња је за руљу и периферију! Ово је смишљено за управника самопослуге, а не за проналазача новог облика енергије. Смишљено тако да жене 18 сати гурају четири жице кроз четири рупе и праве каблове. Није намењено да се овде прави нови мотор, али, ако је неко случајно добар из математике, онда кажу – е ти ћеш код нас на хемију, а ми ћемо вама старлете и лажне универзитете!

Не морају велики државници да буду много школовани. Лех Валенса је електричар, а Броз бравар. Али школа је неопходна за државне чиновнике. У Француској не можеш да се запослиш у Министарству правде или да будеш судија, ако си завршио „дивљи“ правни факултет.

Да ли бисте пристали да будете министар просвете? Не би било чудно да Вас позову?

 – Нити желим то да будем, нити је одлука на појединцу, министру. Потребно је да друштво прави државу и институције. Оне се могу направити одоздо – кроз образовање, дефинисањем да има смисла учити. Ако имамо школу у којој 80 одсто ђака и 50 одсто професора сматра да нема смисла учити, шта онда може министар. Мора се прво поставити добар оквир. Онај, кад је пројектовао катедралу у Mилану (то је било у 13. веку), зацртао је неку логику која је поштована свих 500 година док се градило. Завршена је тек у 18. веку. А код нас то не би могло тако, дошли би неки нови и одлучили да уместо грандиозног свода праве печењару или да је складиште стране робе исплативије…

Има ли смисла да постоје синдикати просвете у Србији 2017. године?

– Суштина образовања је много изнад синдиката. Ако би се решило питање концепта, програма, кадрова, велики синдикалних питања био би решен у старту. Професор гимназије значи бити лишен елементарних тегоба, како да купи ципеле или да поправи зубе. То су статусна питања. Ако прихватимо да постоји национална елита, онда се мора знати и колико кошта „производња“ те елите. Професора универзитета су свели на тривијално мерење учинка, више се попуњавају формулари него што се има времена и средстава за развој и истраживања. А тек у средњим школама, још горе…

Вашингтон урбанистички симболизује снагу Америке

– Вашингтон је направљен да симболизује моћ, јединство и државу. Свака зграда је стављена с разлогом на тачно одређено место. Војска, знање и уметност (музеји) су срце тог града. Све авеније носе имена држава, а остале улице су по словима и по бројевима. Нема то, као код нас, да нико не зна у којој улици станује, јер је 10 пута мењала име. И две главне улице у Вашингтону су одвојене и зову се Индипендент (независност) и Конститушн (устав). Поређана су министарства кроз ту улицу. Срце Вашингтон мола су Меморијал Линколн, Џеферсон, Вашингтон, Конгрес. Конгрес , Национална библиотека и Врховни суд  су неупитне вредности. То значи да је суштина у сећању, зато су ту бројни музеји који раде 365 дана годишње и бесплатан је улаз. Све америчке гимназије бар једном дођу то да виде. „Срце“ САД чувају две највеће зграде – Пентагон и ФБИ, који су силе за себе. Има Америка 2.500 универзитета, али нису сви исти. Државна елита се „прави“ само на пет. Не може се са универзитета из доње недођије, факултета за менаџмент леве потколенице, доћи у Министарство, Пентагон, федералне резерве (Народну банку), као овде. Најбоље школе су најскупље и прилагођене су класном друштву, али ако си прави таленат, ту су стипендије, фондације и корпорације. Ловци на таленте су контролори будућности. Пупин је из Баната стигао до професора Колумбија Универзитета у Њујорку. А погледајте како изгледају школе и музеји у Србији. Зграда ПМФ пуца и тоне, Народни музеј годинама затворен, а јавност се одушевљава луксузом и палатама естраде.

Комунизам је поштовао знање, професори су били угледни

–  Завршио сам гимназију у 1971. у Приједору. Сећам се мојих професора и Муслимана и Срба, они су сви били угледни људи. Увече, док шетају градом, ђаци их или поздрављају или се склањали од њих, а не као ово данас да деца туку професоре, а неки професори напаствују и уцењују ученике… Али они су били финансијски ситуирани, имали станове у центру града које су добили од државе, а не од тате. Комунизам је поштовао знање.

Није се смело доводити у питање Тито и партија или братство и јединство, али остало је зависило од знања. О томе сам баш размишљао кад сам ишао на прославу 40 година матуре. Ти људи су обележили моју младост. Ја сам професор Филозофског факултета и познајем скоро све људе који нешто значе у овој земљи, али сматрам да је велики број мојих професора био достојнији свог положаја, него ја свог данас.

40 година правимо станицу Прокоп, нико не зна где је то

– Моја сестра, кад је дошла у Београд, требало је да се пријави у Општини Палилула у Таковској улици и она то није могла да нађе. Ти можеш пет пута проћи поред те зграде и нећеш је приметити. У уређеном свету, јавне установе имају препознатљив облик. У Европи је свака железничка станица истог  препознатљивог облика у центру града, било да је мала или велика. Аутобус стиже у центар Њујорка, Лондона, Амстердама, и воз исто, само ми хоћемо нашу железничку да изместимо где никад није била… Градимо 40 година Прокоп, а 90 одсто Београђана не зна где је то место. Станица је требало да остане иста, али је пругу требало спустити под земљу . То су урадили од Токија до Њујорка.

Европа је тако направљена – узима научнике, а ми радимо у фабрикама

– Европа је направљена да они од нас узму оно што ваља, а да нама продају своју робу. Европа каже – они који нешто знају доћи ће код мене, а ви школујте продавце наше робе. Не љутим се на Европу, јер је природно да тако каже. Ја се љутим на нас што ми то проглашавамо највећим успехом! Поновићу, нема смисла трошити новац да неко заврши Филозофски факултет и да ради у мењачници или да буде бриљантан студент Економског факултета и да је срећан да ради у банци на шалтеру. Ако се већ упутио у школу – дај му шансу! Ако већ шансе нема – боље да иду са 18 година, него са 25 као врхунски образовни кадар.

(Часопис ФБГ)