Сви министри просвете
Пише: Сеоски учитељ
Од најављених реформи никад није било ништа, а нама преостаје да министре просвете памтимо по индивидуалним напорима, неуспесима и лапсусима
„Ми смо у школи имали један традиционални троугао – наставник, рачунар, наставни садржај, односно ђак. Сада добијамо и рачунар који тај троугао прави четвороуглом и показује колико су рачунари важни за будући развој.“
Дачо, царе, не дај паре!
Функција министра просвете у свакој држави требало би да буде једна од најважнијих и најодговорнијих јер од тог места зависи какве ћемо људе и стручњаке у будућности имати.
Нажалост, у претходних двадесет пет година српски министри просвете остали су познати више по својим неспретним изјавама него по својим делима.
Просветом Србије је од 1989. године до данас управљало 14 министара. Сви су били „реформисти“, али се данас показује да наше образовање не иде напред, већ неком изломљеном линијом.
То говори о чињеници да је за промене у образовању потребан озбиљан државни концепт, а не „визија“ или „печат“ неког министра, коме председник Владе преда мандат са задатком да „реформише школство како зна и уме, али пара нема“.
Зато од најављених реформи није било ништа, а нама преостаје да министре просвете памтимо по индивидуалним напорима, неуспесима и, на крају, по лапсусима попут „наставници су мргуди”, по аферама „Индекс” и „Мала матура“, као и по рату против Дарвинове теорије и непознавању материје из тестова за основце.
Неки од министара нису имали времена и прилике да се покажу, па ћемо их прескочити. Ко зна зашто је то добро за њих!
Дачо, царе, не дај паре!
Први министар у овом низу јесте Данило Ж. Марковић (1989–1993), који је остао упамћен само по реченици: „Дачо, царе, не дај паре!“, а не по реформама школства које је најављивао.
Овај, један од култних графита и слогана из деведесетих година, заправо су скројили ђаци, којима је ишао наруку штрајк наставника и неочекивани распуст усред школске године. Из тог периода остала је упамћена и друга крилатица коју су узвикивали бесни просветни радници: „Ж. Данило, срам те било!”
Пара нема нити ће их бити!
Драгослав Младеновић (1994–1997) први је министар против кога су штрајковали основци, средњошколци, студенти и просветни радници.
Младеновићеве изјаве:
„Пара нема и ускоро их неће бити.“
„Лично ћу стати на чело штрајка ако се не побољша материјални положај просветних радника.“
Наставници мргуди
Министра просвете Јову Тодоровића (1997–2000) Срби памте по укидању испита мале матуре и по увођењу „горила” на факултете, али и по изјавама које се и данас препричавају:
Тодоровићеви бисери:
„По вековној традицији просвете Србије, основне и средње школе почињу наставу 1. септембра.”
„Прочитао сам у једним од ваших новина, а и сам сам се уверио да постоји захтев да реформом буду очишћени наставници мргуди који једва чекају да ухвате ученика који не зна.”
Закуцавао ексере
Први министар после 5. октобра био је Гашо Кнежевић (2001–2004), који ће остати упамћен по томе што је вратио веронауку и грађанско васпитање у школе (што је данас дискутабилно). Захваљујући новцу који је стизао од разних донатора, уводио је „реформе“ брзим темпом. На честе замерке синдиката да се реформе не могу уводити преко ноћи, одговарао је: „Сада закуцавамо ексере, а касније ћемо их премештати на друга места, а оне криве ћемо исправљати.“
Печат на ексер
Следећи „печат” на историју српске просвете оставила је министарка просвете (2004) Љиљана Чолић, на таласу струје која је била против исхитрених реформи. Запамћена је по индивидуалном чину – наредби да се из биологије за осми разред избаци Дарвинова теорија еволуције.
Чолићкини „испади“:
„Дарвинова теорија је догматска и одлука ће остати на снази све док се равноправно не буде учила и она по којој је Бог створио човека и цео свет.”
„Никада нећу прихватити тврдњу да ми је прадеда био мајмун.“
„Сваки министар треба да остави свој печат у раду, а ово је мој.“
Љиљана Чолић је хтела и да избаци компјутере из основних школа – због зрачења.
Млади кошаркаш
Владавину српским образовањем министра Слободана Вуксановића (2004–2007) обележила је афера „Индекс” у којој је чак било приведених и из самог Министарства. До данас, од те афере није остало ни трага.
Вуксановићеви потези:
Први Вуксановићев потез било је качење своје слике из младих кошаркашких дана у канцеларији, онако с лоптом и у гаћама. Додуше, не у својој канцеларији, него код секретарице.
Убрзо се прославио тиме што је био „широке руке“: спискао је петнаест милиона евра донација на „социјални програм“, отпремивши у пензију око 5000 запослених, уз отпремнину. Све би било лепо да на та места није примио – 7000 нових радника!
Вуксановић је волео да га просветни радници доживљавају као заштитника, што говоре и његове изјаве:
„Даћу оставку ако неко страда због фонда часова.“
„Напад на просветног радника убудуће ће бити третирани као напад на полицајца на дужности.“
„Са највећим повећањем зарада почиње препород српске просвете.“
„Министарство просвете и спорта обезбедиће 30.000 компјутера, а то значи да ће свакој школи у просеку припасти по 17 компјутера.“
„Мени директори школа говоре истину.“
Косово приоритет
Следећи министар просвете, Зоран Лончар (2007–2009), није захвалан за ову нашу тему јер се није много и често бавио српским образовањем. Углавном се бавио питањем Косова, а када је био у својој канцеларији, бавио се систематизацијом кадрова у Министарству. То је разлог што његове изјаве и гафови практично не постоје, као ни било какви резултати.
Афера „брусхалтер“
Жарко Обрадовић (2009–2013) остаће упамћен по томе што је за време његовог мандата избила афера „Мала матура” када су „проваљени” тестови које је изнела радница штампарије у брусхалтеру, а они су касније штампани и продавани на улици.
Обрадовићеви гафови:
„Нећу да дам оставку, нисам ја изнео тестове.“
„Ми смо у школи имали један традиционални троугао – наставник, наставни садржај, односно ђак. Сада добијамо и рачунар који тај троугао прави четвороуглом и показује колико су рачунари важни за будући развој.“
„Од стране власника, господина Миће Јовановића, добио сам уверавање да је ово део кампање која има више садржаја и да ће се наредних дана објаснити садржај овог.“ (О слогану „Шта ћеш овде? Заврши Мегатренд и пали!“)
„Поставља се питање шта је мотив синдиката који су наставили штрајк и не прихватају тај протокол. Да ли је то вршење перманентног притиска? Мора да иза тога стоји неко.“
„Захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу имамо азбуку, захваљујући њој имамо реч. Имамо могућност да запишемо прошлост, да запишемо своју будућност.“
„Уопште не мислим да сам ја добар министар, верујте ми на реч.”
Певао је само једно лето
Министар Томислав Јовановић (2013–2014) „певао је само једно лето“, ништа није урадио, али је успео да обогати овај арсенал гафова министара просвете. Навешћемо само неке:
„Моје дете иде у државну школу француске државе, која ради по програму ове државе.“
„Размишљам да продужим школску годину.“
„У просвети 2014. године више неће бити вишка запослених.“
„Препорука коју ми је написао декан Медицинског факултета у Новом Саду толико је била добра да нисам веровао да сам то ја.“
Поливен водом
Досадашњи министар Срђан Вербић (2014–) показао је велику амбицију да нешто уради, али је, као и његови претходници, потпуно ограничен недостатком финансијских средстава, али и личним несналажењем кад је реч о управљању и законској регулативи. С друге стране, на кичму су му сели синдикати, тако да се он данас једино може „похвалити“ да је против себе имао најдужи штрајк у просвети, у коме се није баш најбоље снашао. Његови најпознатији гафови јесу:
„Плате просветних радника се не могу повећати јер за то нема пара.“
„Све жене које имају 60 и по година старости мораће у пензију.“
„Сваки директор школе одлучиће ко ће морати у пензију.“
„Мотив синдикалних вођа у штрајку јесте осигурање њихових личних позиција.“
„Треба чути и глас наставника који нису у синдикату.“
„Уколико не буде платних разреда до 1. јануара 2016, даћу оставку.“
„Синдикати су задовољни мојим радом и подржали би да останем министар.“
У ишчекивању следећег министра просвете, пријатно вам било!
