Мој професор Владимир Мијушковић био је попут јунака фантастике

Моје сећање на школу везано је за мог професора у Вишој реалној гимназији у Никшићу Владимира Мијушковића. Био је приповедач, романсијер и драматичар. Написао је заједно са Јованом Гецом драму „Моји ђетићи“, која је, пре Другог светског рата, изведена у Народном позоришту у Београду. Био је оригинална и атрактивна личност. Висок, витак и загонетан.

Усред никшићког сивила деловао је као јунак фантастике. Био је неочекиван и уверљив у оцени литературе, догађаја и људи. У својој својеглавости, није много држао ни до програма по коме је требало држати предавања о изабраним писцима из свих република тадашње Југославије. Колико му је то било далеко, видело се и по томе, примера ради, што је знао да о Балзаку говори два школска часа. Вероватно овај велики француски писац званичним програмом није био ни предвиђен. Њему су биле најважније литерарне вредности, никако други критеријуми. Био сам његов миљеник. Само један мој писмени задатак нијео ценио највишом оценом јер сам, наводно, пао под утицај новаторске поетике Васка Попе. Пред ученицима осмог разреда театрално је изјавио: „Код нашег Божовића, ово што описује, прво видиш, па одмах иза тога не видиш.” Веровао је у мене, али и ја у њега. Био ми је интелектуални узор и поред тога што су нам се погледи на модерну и новаторску уметност разилазили. Мени је био ближи Васко Попа него мом омиљеном професору.

ФБГ часопис