Срби морају да се врате буквару

Србија ће ускоро постати велики старачки дом ако се не посветимо младима

Колико смо у последњих 50 година заостали у односу на Европу и развијене земље света, требаће нам још 50 година да се опоравимо и да будемо нормална и у економском смислу добра земља. Налик смо старом аутомобилу, који није за отпад, али ни за вожњу. Поправљамо се, крпимо, мењамо делове, јер је тај наш ауто у коме се сви заједно возимо прешао толики пут по веома лошем друму, макадаму, да је од њега остало врло мало. Уместо да се сложимо и оставимо нешто својој деци, ми се и даље свађамо и препиремо

(Разговор водила: Наташа Анђелковић)

Заказати интервју са академиком и највећим савременим драмским писцем Душаном Ковачевићем већи је изазов него разговарати с њим. Стваралац неких од најцитиранијих реплика српске кинематографије и позоришта и даље не користи мобилни телефон, а стално је у гужви. Међутим, када га добијете, након што небројено пута оставите поруке његовој супрузи, разговор сам тече, а његове мисли су заокружене и аргументоване.

Ковачевић за часопис ФБГ каже да образовање пре свега треба да нас васпита, па тек онда научи. Као наш најбитнији друштвени, политички и морални проблем наводи то што нам већ деценијама у свет одлазе млади, паметни и вредни, а остају само они спремни за мржњу и ратове. Зато од српског народа тражи да коначно престане с погубним поделама, већ да се окрене младима и гради будућност за њих.

Шта је најважнији циљ образовања?

Циљ образовања је да нас васпита да разликујемо шта је добро а шта зло. Не може иста ствар за некога да буде добра, а истовремено лоша за другога. Не сме у једном уџбенику да пише да су деведесете катастрофалан период ратова и подела, а у другом да је то херојско доба српског народа. Онда ту од образовања нема ништа, већ је само трагичан наставак подела. Образовање мора да почива на буквару, који вас учи шта је честито и добро, и да буде исти за све генерације и за све делове државе. Не можете у једном моменту учити да је неко непријатељ, а у следећој генерацији га називати пријатељем. Мешањем појмова и релативизацијом злочина не формирају се људи и зреле генерације, већ се подстиче мржња. Тако смо добили младе људе који једва чекају неки спортски догађај, не да би га гледали, већ да би се тукли. То кад узме маха, немогуће је исправити. У образовању не учествује само школа, већ су још важније кућа и породица. Кућно образовање почиње од рођења и никад не престаје. Траје и кад су ваша деца велика, па ви почнете да учите од њих. Учи се целога живота. Зато не постоји образован човек, то је крајња категорија.

У основном образовању од првог до четвртог разреда уче се најбитније лекције за живот, а то су рад, вредноћа, поштење. Међутим, ако имате проблем да вам од основне школе па до факултета сваке године половина наставника, с оправдањем или без оправдања, скрати часове, тешко да ће то научити. Професори то раде у смислу побуне против сопствене угрожености, и то је некад нужно зло. Али тиме деца добијају поруку да се штрајком све може решити

 

Где греше професори, а где родитељи? Јесу ли деца за нешто одговорна?

Не, одговорност је у породици, па у школи. Оно што дете усвоји у „школском програму“ куће до седме године, представља темељ личности, који се после надограђује. У основном образовању од првог до четвртог разреда уче се најбитније лекције за живот, а то су рад, вредноћа, поштење. Међутим, ако имате проблем да вам од основне школе па до факултета сваке године половина наставника, с оправдањем или без оправдања, скрати часове, тешко да ће то научити. Они то раде у смислу побуне против сопствене угрожености, и то је некад нужно зло. Али тиме деца добијају поруку да се штрајком све може решити. Такав однос према послу брзо се упија. Та деца мисле да је побуна освајање слободе.

Одлив мозгова једна је од највећих катастрофа која нас је задесила. Зато смо у оваквој ситуацији – јер немамо кадрове. Имамо капетана брода који не зна да плива. Остали смо без одговорних и паметних људи који би могли нешто да промене код нас. Како ћемо напред ако људи на најодговорнијим позицијама имају сумњиве дипломе?

 

Можда је то један од разлога да нам најбоља деца одлазе у свет. Кажу да се никад не врате. За кога Ви пишете ако њих нема? 

Комад који сад пишем баш је прича о томе и надам се да ћу га завршити и извести до јесени. Ради се о једном планинском крају, који напуштају млади и где у девет села ради само једна школа са пет ђака. До пре 20–30 година тамо је било неколико школа, а школа о којој пишем имала је четири разреда и била је пуна деце. Сада су села опустела, а остали су само стари. То је симболична прича о Србији, која ће ускоро постати велики старачки дом. По свим подацима, ми смо један од најстаријих народа у Европи. Млади одлазе и са разлогом и без разлога. Путујући по свету, сретао сам доста нашег света, и успешне и неуспешне, који из ината неће да се врате јер их је срамота да признају да тамо живе пасјим животом. Друга је ствар ако ви не желите да одете, али вам ваша земља не да посао и морате да одете. Онда је свака која вам понуди пристојно радно место ваша земља. То је једна од највећих катастрофа која нас је задесила. Зато смо у оваквој ситуацији – јер немамо кадрове. Имамо капетана брода који не зна да плива. Остали смо без одговорних и паметних људи, који би могли нешто да промене код нас. Како ћемо напред ако људи на најодговорнијим позицијама имају сумњиве дипломе?

Да ли се то односи на председника?

Да, али и на све који су купили или добили дипломе. Како убедити студенте да треба марљиво да уче кад афера с индексима још није разрешена? Иако се знало да читави универзитети или факултети служе само за прање пара. Они који се упишу на такве факултете знају да њихове дипломе нико неће поштовати, нити ће с њима моћи да се запосле. То важи за све сфере у друштву, а посебно за уметност. Отворен је велики број академија за редитеље, глумце, сликаре, које не служе ничему. Кад завршите то, добијете диплому да сте стручњак за нешто и тај папир онда покажете оцу, који је продао њиву да бисте се ви школовали. Шта да кажете младима који имају избор да се учлане у тренутно владајућу странку и да тим путем напредују како би овде добили посао или да се спакују и оду, макар у иностранству радили као надничари? Лекари, рецимо, оду у свет да раде као медицински техничари или добију посао у струци, али много слабије плаћен. Притом, у два таласа, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, из Југославије је отишло по милион људи, који су били млади, храбри и паметни. Ко је остао? Таман они који су били спремни деведесетих да потегну оружје. Недостаје нам та интелигенција младих људи. Ако њих нема, нема ни будућности. Ако се тај одлив не заустави, све ово што се ради и гради биће или пусто или ће неко други доћи и населити га.

Јесу ли после свега тога од Србије „остали само дугмићи“?

Написао сам причу о 20 српских подела, а могао сам и више да их наведем јер од Првог српског устанка оне су нам највише дошле главе. Непријатељ нас само понекад деконцентрише у тим међусобним сукобима, па престанемо да испољавамо суицидне пориве. Али углавном одолимо, као током сукоба партизана и четника. То се и данас преноси на све друштвене нивое. Не знам како се све дели Србија – да ли вертикално или хоризонтално, да ли на младу или стару, бившу или будућу, традиционалисте и европејце, али опет имамо бар десет озбиљних политичких подела. Та количина раздора и неподношљивости, чак и кад занемаримо да нам сви са стране помажу да останемо разједињени, ништа добро неће нам донети.

Шта да урадимо да се то промени?

Ваљало би да се ујединимо бар око кључних принципа. Чак и када бисмо сви сад мислили и радили исто, добро и честито, било би нам тешко. Колико смо у последњих 50 година заостали у односу на Европу и развијене земље света, требаће нам још 50 година да се опоравимо и да будемо нормална и у економском смислу добра земља. Ми смо налик старом аутомобилу, који није за отпад, али ни за вожњу. Поправљамо се, крпимо, мењамо делове, јер је тај наш ауто у коме се сви заједно возимо прешао толики пут по веома лошем друму, макадаму, да је од њега остало врло мало. Уместо да се сложимо и оставимо нешто својој деци, ми се и даље свађамо и препиремо.

Ово данас је сурогат демократије. То није слобода мишљења, већ слобода глупости. Демократија не треба да буде слобода примитиваца да причају, раде шта хоће, праве телевизијске емисије по свом укусу и пишу шта желе. Децу и младе уче да је простаклук начин живота, а све правдају профитом и гледаношћу

Кад вам је било теже да пишете: у идеолошком систему који је забрањивао шта је хтео или данас када свако пише шта хоће?

Постоје два периода у мом политичком и списатељском односу према историји, политици и друштвеном уређењу. Време комунизма, кад су ми од најранијег детињства завезали пионирску мараму, до смрти Јосипа Броза Тита. У то време, свако ко је преживео рат био је срећан и тако га се људи сећају. Притом, људи моје генерације тада су били млади, а младост је увек лепа, без обзира на то да ли је богата или сиромашна, док је старост изједначена с болешћу. Међутим, демократија и слобода тада нису постојале. У том смислу, доба комунизма било је неупоредиво горе и озбиљније. За једну погрешно написану или изговорену реч добијали сте бар неколико година робије. И то у каснијем периоду. У време непосредно после рата, за „погрешне“ ставове добијали сте смртну казну или, у најбољем случају, Голи оток. Ово данас је сурогат демократије. То није слобода мишљења, већ слобода глупости. Недопустиво је да се било која слобода злоупотреби. Демократија не треба да буде слобода примитиваца да причају, раде шта хоће, праве телевизијске емисије по свом укусу и пишу шта желе. Та количина простаклука наноси непроцењиву штету генерацијама које долазе. Децу и младе уче да је простаклук начин живота, а све правдају профитом и гледаношћу.

Мислите на ријалити програме? Ко може да забрани, ако је веровати телевизијама, милионима људи да то гледају?

Ријалити шоу је последња фаза рака. Пре тога постоје далеко озбиљније ствари. Проблем креће још од уџбеника, који треба да уче децу шта је добро и ваљано. Од штампања уџбеника направили смо ријалити. Пошто су моје књиге изашле у Заводу за уџбенике, добио сам тамо катастрофалан и запањујући податак да имамо чак 79 издавача уџбеника. Занимљиво и поражавајуће јесте то да је бар половина издавачких кућа власништво немачких компанија. То значи да ће Немци одлучивати о томе шта ће се писати и шта ће се штампати. Ситуација у којој не постоји једна одговорна организација која води бригу о томе шта се објављује и шта је битно за образовање младих, већ свако може да пише оно што му падне на памет и да то продаје по цени која њему одговара, опасна је и доводи до хаоса у образовању. Ионако имамо проблем јер се деца чим проходају, можда чак и чим прогледају, вежу за компјутере и почињу да уче паралелни свет. Морате да се борите са децом која ће доћи са седам година у први разред, а већ су „образована“ разноразним програмима који су им пореметили разум.

Прича о државном телу задуженом за бригу о школству није примерена једном министру, без обзира на то како се он звао и којој партији припадао. Један човек ту не може ништа да уради, не може ниједно министарство да то уради ако цела држава не стане иза тога. Пет или шест партијских људи који ће доносити неке одлуке о образовању неће променити ништа. То мора системски да се уради јер је ово једно од суштинских питања за будућност једног народа

У чему је онда разлика између периода пионирских марама и фалсификоване историје у односу на данашње фалсификате и приручнике о евроинтеграцијама?

У оба случаја постоји нека врста погубности. Било да је то једноумље једнопартијског система и теледириговано школство, које је искусила моја генерација, или ова сад такозвана, апсолутна слобода. Ниједна крајност није добра. Крајња десница и екстремна левица у истој су полазној тачки. Обе су ретроградне и деструктивне. Жеља за променама везана им је искључиво за психичко и физичко насиље. Прича о државном телу задуженом за бригу о школству није примерена једном министру, без обзира на то како се он звао и којој партији припадао. Један човек ту не може ништа да уради, не може ниједно министарство да то уради ако цела држава не стане иза тога. Пет или шест партијских људи који ће доносити неке одлуке о образовању неће променити ништа. То мора системски да се уради јер је ово једно од суштинских питања за будућност једног народа. Ко то не схвати, имаће ситуацију у којој смо ми сада. Око милион људи у Србији, према последњим подацима, има проблем да се потпише.

Компјутеризација памети и брзина као императив

Деца чим науче да пишу, куцају СМС поруке, које не подлежу ниједном правописном правилу. То се онда преноси на папир. Папир и оловка све више припадају праисторији. Компјутеризација памети и образовања претвара човека у део компјутерског система. Почиње да размишља компјутерски и бива, оно што је неко и хтео, део великог компјутерског програма. Индивидуалност и креативност нестају. То веома добро знам јер текстови написани компјутером и руком се разликују, то су два различита мишљења. На компјутеру човек пише за јавност, док руком пишете за своју душу. Рукописи су материјал на коме се ради. Зато су највећа дела светске књижевности преписивана 10, 15 пута и писана су годину или две.

А колико данас траје писање једне књиге?

Пише се брзином којом се куца. Зато имамо тако много књига а тако мало квалитетних. Годишње добијем 50 или 60 драма, а не могу једну да изведем јер их пишу људи који немају времена. Брзина је врлина и мерило свега, то је једино битно. Сваки посао треба што ефикасније обавити. Онда, симболички говорећи, та жеља за брзином доведе до тога да нас сваке године око 1000 гине на путевима. Убрзање се види свуда, стари се према младости. Девојчице са 12 година изгледају и понашају се као да имају 20, то је трагично. Из пелена пређу у младост. Нестају прелазни периоди, као и годишња доба.

Аждаха и даље убива Србе

Сведоци смо урушавања свих светиња и норми. Да ли нам Свети Георгије може помоћи?

Тај комад сам писао пре 35 година као подсећање на страдање Србије током балканских ратова и на почетку Првог светског рата, тачније у бици на Церу. У причама људи из ратова, Свети Георгије се помињао као заштитник не само људи који у њега верују, већ и осталих који су одлазили на фронт и који су стрепели за своје ближње. Симбол витеза који убија аждају, или аждаху како се говорило у старословенском језику, најсликанији је мотив у хришћанској иконографији. Представља вечиту људску жељу да се победи зло и константну борбу између светла и мрака. Међутим, ма колико се борили, зло ниче и успева више него што човек може да му се супротстави. Тај симбол нам је данас и те како потребан, не само у Србији, већ на планетарном нивоу. Говори се да је свет већ укорачио у почетак трећег светског рата. Тако је било и пре Другог светског рата, када је Немачка напала Пољску, тек две године касније велике силе прогласиће почетак рата, а за неке народе рат је већ био трагедија.

Осећа ли се та ратна трагедија у данашњој Србији?

У свим земљама бивше Југославије и у медијима осећа се обнављање тензија из деведесетих година. Уместо да се ратнохушкачка полемика смири и нестане говор мржње, она се додатно распламсава зарад јефтиних политичких поена. На сцени су опет болесници, који морају бити затварани. Никако другачије не могу да разумем оне који пропагирају мржњу и прете другим народима, позивајући се на злочине из Другог светског рата као на примере доброте. Те болеснике, а има их у свим крајевима бивше СФРЈ, треба лечити. Ако неће добровољно, онда присилно.

 

Шта све потписује Душан Ковачевић

Маратонци трче почасни круг (1973)
Радован Трећи (1973)
Пролеће у јануару (1977)
Шта је то у људском бићу што га води према пићу (1978)
Лимунација (1978)
Свемирски змај (1981)
Сабирни центар (1982)
Балкански шпијун (1983)
Свети Георгије убива аждаху (1984)
Клаустрофобична комедија (1991)
Професионалац (1990)
Урнебесна трагедија (1991)
Контејнер са пет зваздица (1993)
Доктор Шустер (2001)
Лари Томпсон, трагедија једне младости