Ево наших професора у дворишту својих школа,

одрекли се радних права, срца су им пуна бола.

Неће много да се труде и предано уче ђаке –

доста им је веле свега, преселе им празне жваке.

Нити пуше нити пију, једу само кифле слане,

у вестима, кажу, чули да ће боље бити лане.

Синдикате напустили јер гусларску неће буку –

поезијом савременом просветари ћуте бруку.

Срца су им равнодушна, замишљени у незнању:

већи развој у држави, а примају плату мању?

Нит говоре нити пишу, једу само хлеба, соли –

да ли више има смисла да се ова струка воли?

Дневнике су одложили, а учила о клин каче,

издвајања за просвету дефиците нове даће.

Узор више нису светли, све је пошло наопачке –

ал’ како ће деци рећи да мишеви лове мачке?

Нит се буне нити вичу, једу само ђеврек слан,

и чекају у тишини да наставни прође дан.

Не пита те више нико у којој си платној групи –

у једном смо плавом лонцу, скувани у истој супи.

Кад укрупниш радну норму, ојачаш у коефицијенту –

опет сличну кусаш чорбу, ослабе те у буџету.

Нит ђускају нити плешу у овоме глувом колу,

нит верују пријатељу, драгој или рокeнролу.

Технолошки сви су вишак јер на људски погон раде,

ако старе мустре оду – има ли за младе наде?

Неће моћи да полете и размахну своја крила,

а песник им неће рећи за слободу – да је била.

Нит спавају, нит се буде, нит сневају снове слатке,

у топлој се бари хладе као гуске, ћурке, патке.

Мора ово мало душе, или можда искра ума,

да пробуди све шмекере, авангарду из Форума.

Да узмемо сви гитаре, бубњеве и микрофоне,

па да чују они горе да просветна звона звоне.

Да музика та одјекне у жилама, души, глави –

да се чује песма школска о животу и љубави.

Народни песник