„Политика“ :
„Јако је важно образовање. Ја сам био у Београду пре пар месеци јер сам хтео да нађем људе за ову моју будућу нову компанију. Тражио сам људе који би се бавили мобилним апликацијама. И нема их. Нема. Ајде да се запитамо зашто их нема? … Најгоре шзо може да нам се деси је да сутра имамо гомиле необразованих клинаца“…
Страшно сам поносан на то одакле сам, каже светски познати веб дизајнер Давид Скокна. Кључни медији будућности ће бити интерактивна ТВ и мобилни уређаји нове генерације. Треба нам пројекат посвећен нашем народу, људима у Србији.
Београђанин Давид Скокна (1971), је светски познат веб дизајнер, уметник, иноватор, оснивач и сувласник једне од најзначајнијих веб агенција HUGE Inc. После две године студија на београдској академији примењених уметности, школовање је наставио у Америци и из света индустријског дизајна средином 90-тих прешао на веб, схвативши меду првима његове потенцијале. Још као студент је радио за МТВ и Гејтвеј, да би 1999. са пријатељима основао агенцију која је до данас креирала сајтове за Гугл, Си-Ен-Ен, Икеу, Сааб, Ериксон, Самсунг, Водафон, Волт Дизни компанију, Нестле, Електролукс, Л’Ореал, Таргет, Универзитет Колумбија…
„Си-Ен-Ен“ је био незабораван клијент. Ми смо се и према највећима поставили тако да не запошљавају само они нас, него и ми њих и дали смо до знања да не желимо да нас спутавају. Код великих компанија је кључна прилика за директну комуникацију са власником или директором. Њега можеш да убедиш у оно што си замислио, и на том нивоу можеш да се шалиш, опуштено разговараш и идеш на пиво“ – каже Давид и истиче да су многе велике компаније освојили и нетипичном искреношћу:
„Треба храбрости да на презентацији дизајнерског решења пред 40 људи кажеш да ти треба још месец дана јер ниси до краја задовољан оним што си урадио. Неки нас нису ангажовали баш због те искрености, али су се за пар година јавили схвативши да су направили лошу процену.
“HUGE” је стартовао у тренутку када је интернет почињао да мења све око нас. Хтео сам да будем део тога и да креирам своју и будућност других. Тако је то кад си млад и луд, кренеш са идејом да мењаш свет. Друго што сам желео и успео да урадим је окружење у коме људи желе да раде. У Њујорку влада огромна конкуренција и борба за људе, а ми смо таленте успели да задржимо у компанији јер смо их третирали као себи равне а не као запослене. Рецимо, у Америци просечан годишњи одмор траје две недеље, ми смо увели четири, сви су имали бесплатан доручак и ручак, редовно смо са људима ишли на пиће после посла. Никада нисмо гледали на то када људи долазе и одлазе, а радили су и по дванаест сати дневно. Кад знаш да неко максимално добро ради свој посао, страствен је и верује у пројекат, нема потребе за гледањем на сат. На крају смо имали најбоље дизајнере, не само у Бруклину него на свету. Данас је то агенција од 400 људи која по квалитету може да се пореди са Гуглом или Фејсбуком.
Недавна одлука да у јеку највећег успеха остави „Хјуџ“ и посвети се самосталним пројектима била је, каже, неизбежна јер се заситио бриге о стратегији фирме и бројних менаџерских обавеза.
– Фирма је сада тако постављена да може самостално да се развија а ја могу да се посветим креирању нечег новог. Није лако оставити нешто стварано годинама, али човек мора да буде храбар и да ризикује. Ја имам неко позитивно лудило које ме стално вуче даље. То свакако има везе са мојим пореклом, и са самопоуздањем које је увек било моје тајно оружје. То што су ме у Америци гледали као „другачијег“ и “егзотичнијег” сам сматрао својом предношћу. Веровао сам у себе и свој таленат и знао да увек имам Београд, где могу да се вратим и који волим више него било који други град на свету.
На чему тренутно радиш?
Мислим да долази ера интерактивне телевизије и да ће кроз 5 до 10 година компјутер полако изаћи из употребе, да ћемо садржаје и медије пратити преко мобилних уређаја типа ајфон, ајпед..На помолу је нова револуција и желим да јој допринесем.
На сајту HUGE стоји податак да преко 150 милиона људи широм света користи сајтове које си креирао. Да ли приликом рада на новом пројекту мислиш на милионе потенцијалних корисника, или на само једног?
Ја увек све радим само за себе. Не интересује ме ко то после користи. И мислим да је то једна од „тајни успеха“ те наше компаније, да радиш само за себе. Успео сам да им објасним да ако ТИ не волиш то што производиш, дизајнираш, односно ако га после не би користио, ако се не би вратио на неки сајт који си радио, нико други га неће користити. А питање “да ли ће се ово некоме свидети” је једно од најопаснијих за уметника. Зато што је то небитно. Радиш за себе, сваки пут најбоље што умеш. С тим увези је И друго битно правило – а то је никада никог не копирај. У тренутку када копираш некога или желиш да будеш неко други, постајеш само део гомиле, губиш интегритет.
Окружење у коме живиш и радиш је у сваком смислу испред Србије данас. Ми као да смо стали у 20. веку, а ти си већ искусио крај 21. века. Шта можемо да покушамо да избегнемо на том путу ка будућности?
Јако је важно образовање. Ја сам био у Београду пре пар месеци јер сам хтео да нађем људе за ову моју будућу нову компанију. Тражио сам људе који би се бавили мобилним апликацијама. И нема их. Нема. Ајде да се запитамо зашто их нема? Разлога је хиљаду али један од главних је зато што немају стимуланс, нису интелектуално заинтересовани! Сматрам да човек мора без обзира на економску или политичку ситуацију у којој се налази да буде заинтересован, знатижељан. Ако то немаш, ти постајеш део проблема, ср… у коме си! Људи мисле да је Њујорк мед и млеко! Њујорк је један од најодвратнијих градова на свету! Тамо има толико сиромаштва, сиротиње и окрутности, лажи, покушаја да те искористе, тамо сам се нагледао најгорих ствари у мом животу, и шта сада? Значи јако је битно да у ма каквој да си ситуацији, будеш интелектуално стимулисан а једна од главних ствари је образовање. То је оно што држава стварно мора да уради, најгоре шзо може да нам се деси је да сутра имамо гомиле необразованих клинаца. Не мислим само на класично обавезно образовање.
У HUGE је на пример било много клинаца који никада нису завршили факултете. Једноставно су били толико доброи и толико занитересовани и опседнути оним што их занима и за шта су талентовани, да су се усавршавали, трагали и учили сами за себе, за своју душу.
У једном интревјуу сам на питање зашто сам отишао у иностранство рекао да никад нисам отишао да бих зарадио новац или да бих лепше живео – мене то уопште није инетресовало! Ја сам отишао зато што су ми они давали више могућности да радим оно што желим. Ја сам у Београду на Академији издржао две године јер су ме професори стално критиковали, гањали нон-стоп и напустио сам је јер више нисам могао да их слушам. И то има везе само са оним неким позивом који имаш у себи. Не мора да значи да ће се сваки твој покушај завршити славно, али битно је да си пробао.
Да се вратим на твоје питање – у чему друштво може да погреши: ја мислим да је неминовна комерцијализација друштва. То на филмовима изгледа јако лепо али у принципу је зезнута ствар зато што људе количина новца не чини срећним. Неминовна је американизација света и фаза у којој комерцијални део почиње да превладава над нашим социјалним делом. Отуђеност постаје опште присутна. Зато сви воле да дођу у Србију, јако је важно да не заборавимо то дружење, социјални моменат, иако ће се и он за неких 20, 30 година неминовно променити нагоре.
У Србији се споро мења индивидуална и колективна свест, остатак света много брже напредује. Од депресије и кукања нема вајде. Ако сами себи не помогнемо, нико нам други неће помоћи!Морамо да постанемо неко и нешто, да би као земља могли да постављамо услове и да би нас неко желео. Треба нам пројекат посвећен првенствено сопственој популацији.
Мерило успеха, посебно у послу којим се бавиш данас је слобода да се богата каријера крунише животом у природи или на селу. Објасни нам то…
Причао сам са оцем једном на тему зашто радиш целог живота да би на крају отишао на пецање. Кључне речи за мене су стварање, скромност и једноставност. Мислим да велике куће и скупи аутомобили никог не чине суштински срећним. Битан је пут који пређеш ка ономе што си замислио да оствариш, а циљ не треба никада да буде реалан, већ апстрактан: хоћу да променим свет, да опловим сва мора света…мора да буде поезије у нашим животима!
Т. Петровић
