Коментар ФБГ: Каква спрдња аутора Ивана Миленковића на рачун Министарства културе, министра културе, „неписмених патриота који можда не знају баш српски језик, али ћирилицу обожавају до имбецилности“ и, коначно, саме ћирилице. Срамотно.
Узгред, за либерални „Данас“ ћирилица и не постоји, ни на киоску ни на сајту. „Данас“ излази само на латиници и признаје само публику која чита латиницу, усред Србије:
Пише: Иван Миленковић („Данас“):
Министарство нас замајава глупостима с ћирилицом, настојећи да забашури своју некомпетенцију
Бруталност неписмености
Врхунска преводитељка с француског и енглеског језика, Оља Петронић, својим текстом „Немојте нас затварати у оборе“ (Данас, 22. 12) још једном је скренула пажњу на бесмислену (али не и безопасну) иницијативу Министарства културе да се у јавном простору ћирилично писмо, силом закона, привилегује у односу на латинично.
Ако је судити по одговору Министарства, оличеног у Служби за односе с јавношћу (на српском: Прес-служба) („Ћирилица је културно, а не идеолошко питање“, Данас, 25. 12), ни министар, коме се преводитељка обраћа, ни Служба, која се јавности обраћа у име министра, нису ништа разумели. Писмо пристигло из Министарства не само да је безнадежно неписмено, него је и безнадежно испразно (и управо због тога опасно).
Најпре о неписмености. Реч је, да подсетимо, о Министарству културе и информисања, дакле о Министарству које, по дефиницији, мора да барата однегованим српским језиком. Чак и ако прескочимо склоп речи с почетка прве реченице: „оснажење јавног присуства ћирилице“, што ствара нелагоду код оних који знају српски – јер то није добар језик – већ од друге реченице текст постаје урнебесан. Рецимо, сазнајемо да је угроженост ћирилице видљива голим оком у излозима. Да ли се, дакле, угроженост види у излозима онако како се у излозима месара виде, голим оком, домаће кобасице и димљена сланина, на пример? Брусхалтери и гаће у излозима радњи за доњи веш? Или се угроженост види на неки други начин? И како уопште изгледа та угроженост? Носи капу? Облачи се у женско? Пије од раног јутра? Потом следи несувисло ређање речи, све до четврте реченице где сазнајемо да су жигови брутална једна бића, уз то агресивна, те је тешко од њих бранити се кад почну да вас спопадају („тешко је бранити се од тако бруталних жигова“). Ето, рецимо, промичете улепшаним градом и по излозима голим оком меркате угроженост, све размишљајући да л’ да купите кило угрожености или ипак, на ову скупоћу, само 600 грама, кад се на вас устреми жиг. Из чиста мира. Ничим изазван. Пропне се на задње ноге жиг, онако велики, длакав и бруталан, смрди му из уста паклено, па стане да се бреца на вас, тражи личну карту, оће то и да удари, па ви видите. И тако даље. Уз то, подсећањем на ужасну творевину Југославију подсећа Служба васколико српство на то како нам је тада било рђаво и страшно, дочим нам је сада управо дивно. О томе, најзад, да је свака културална перспектива увек, без разлике, идеолошка – ни да не говоримо. Кад је овако драматична неписменост завладала у Министарству културе, и то у служби за односе с јавношћу, како ли је тек у другим министарствима где писменост није први међу свим захтевима.
С патриотама је увек тако: можда не знају баш српски језик, али ћирилицу обожавају до имбецилности. Јер, јесу неписмени, можда ни не знају баш бог-зна-шта у животу, али знају шта је основно обележје њиховог идентитета. Ћирилица, бато. Добро, можда не знају баш тачно шта је то идентитет, не би они умели својим речима то да објасне, али знају шта је ћирилица, а неки од њих знају и свих тридесет ћириличних слова напамет. Добро, можда та слова не знају баш да употребљавају како треба, али довољно знају да би се запослили у Министарству културе и информисања. Па ти, народе, види.
Шта би се, међутим, догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без ћирилице. Пала са симса, разбила се у парампарчад и више је нема. Шта би се, дакле, догодило српском народу, васколиком српству и његовом идентитету? Хм. Па, не би се догодило ништа. Била би штета, наравно, ћирилица је много лепо писмо, али се ништа у српском идентитету, ни за длаку, не би променило (осим што Министарство не би имало на шта да губи време). Писмо је конвенција, систем знакова који у себи не носе никакву нужност. Писмо је договор о томе како ћемо да обележавамо неке гласове. И то је све. Па, ако тај договор, из неког разлога, више не држи воду, ако нам смањује језичку гипкост и отежава комуникацију с онима који тим писмом не владају, у реду, договорићемо се о неком другом систему знакова (ми ни то не бисмо морали пошто имамо два система). Замислимо, томе насупрот, шта би се догодило када бисмо се, једнога дана, пробудили без Киша, Андрића и Крлеже, без Пекића, Боре Ћосића и Миљенка Јерговића, без Радомира Константиновића, Дамира Каракаша и Семездина Мехмединовића, без оних који стварају и чувају наш језик? Јер, суштина идентитета је језик, не писмо. (Али министар то не зна.) Језик је нужан, писмо је случајност. (Али апаратчици запослени у Министарству то не знају.) Тог бисмо се дана, дакле, пробудили без половине мозга. Тог бисмо дана остали без идентитета. Од тога дана не бисмо знали ни ко смо, ни шта смо били, нити бисмо имали проблем са идентитетом, ми, каша без језика (али с ћирилицом), безоблична бића сатерана у обор немоћи и глупости.
Због тога нас Министарство и замајава глупостима с ћирилицом, настојећи (безуспешно) да забашури своју некомпетенцију и неписменост, док свакодневно, радосно и непоколебљиво круни и уништава српски језик. Дакле, језгро идентитета.
