Затварање школа због штедње струје је лоша порука младима и целом друштву – порука да нам је образовање терет, потрошња а не улагање у будућност, каже директор Истраживачке станице Петница Вигор Мајић.
Кад је Лењинград био под опсадом, радиле су школе и позоришта. А у Србији је било довољно да падне снег па да затворимо школе и културне институције. Зар је затварање школа најбољи начин да се уштеди струја? И ако не могу сви да дођу на часове, морају наставници да окупе бар оне који су близу, да се друже, да држе часове макар ујутру… Морамо да покажемо да нам је образовање важно.
Директор Петнице, која је одликована Сретењским орденом, каже да наш образовни систем пати од застарелости програма.
Када се појави нека нова технологија или идеја, треба сачекати четири-пет година да то почне да се предаје на универзитету, па још три до четири да се стави у наставни програм, а онда бар још две док издавачи не нађу аутора који ће то да убаци у уџбеник… И тако, ето, мобилни телефон се још не помиње у настави, а има га свако дете. За школски систем он још није измишљен. И фиксни телефон је чекао две деценије да стигне у уџбенике.
Мајић каже да је проблем у томе што имамо компликован и превише централизован систем, наставници неће и не могу ништа да раде на своју руку јер ризикују да буду кажњени.
У већини земаља ЕУ наставници имају много слободе. Држава им је дала мале програме, а они бирају да ли ће користити уџбенике, другу литературу, које теме ће обрадити… Појави се, рецимо, епидемија причјег грипа и ето дивне пригоде да се разговара о инфекцијама, здрављу, хигијени или да се прича о клими када падне оволики снег. Деца ће то да упију и схвате када је актуелно и занимљиво. То је много ефикаснији начин рада него када се држе крутих планова. А исте ствари из различитих предмета уче несинхронизовано, у различитим разредима… Наставници морају да се држе истог календара и програма на врху Старе планине и у центру Београда, а биологија, географија или историја могле би да се раде веома различито, да се прилагоде деци, наводи директор Петнице..
Због таквог система образовања, деца само чекају да им оцена буде закључена, па да баце књиге, поцепају их, да се што пре отарасе тог терета.
Уместо да их учинимо радозналом, да желе цео живот да читају и проширују знања, ми стварамо генерације које симпатишу један, два предмета, остале отворено не воле, а неких се и плаше. Беже од знања за која много касније схвате да су им ипак потребна.
Упитан о реформама програма, најави нове стратегије образовања, Мајић каже нема јасних ставова о наставним програмима, о лобијима у образовању, одласку талентованих и повратку успешних…, нема стратегије, нема политике образовања, нити енергије да истрајемо.
Кад год се промени састав министарства, промене се и приоритети. Многе ствари почињу из почетка. Наставне програме нисмо озбиљно мењали никад, откад постоје, ваљда сто година. Промене су углавном козметичке. Ако хоћете да мењате, сукобљавате се са разним интересним групама, наводи он.
На питање о лобијима, Мајић каже да је главни академски лоби сачињен од старијих професора универзитета, који сматрају да ђачки уџбеници морају да изгледају као мало редуковани универзитетски уџбеници.
Мисле да деца морају баш све да уче и они су главна препрека да се програми сведу на оно што је важно. Ту су и синдикални отпори, јер ако хоћете да редукујете програм математике и смањите фонд часова, одмах се калкулише колико ће људи због тога да остане без посла. Онда је држави и политичарима лакше да направе прећутни компромис и одлажу ствари.
Оптеретили смо дечје главе огромном количином израза, бројева, година, дефиниција… А онда оду на озбиљно међународно ПИСА тестирање и подбаце у односу на европске вршњаке. Јер тамо непотребне информације никога не интересују. Много знања је потребно да се управља мобилним телефоном, користи „Фејсбук“ или „Твитер“. Деца то лако савладају, јер их интересује. Нису деца глупа. А када би у нашој школи учили о „Фејсбуку“, морали би да знају дефиницију, па ко је оснивач, које године, који менији и опције постоје…
У Петници, наводи Мајић, не ради се само са талентованом децом, већ са оном која су заинтересована и хоће да раде. Нема оцена и испитивања. Направили смо природан филтер да долазе само они који су заинтересовани. Зато морамо да будемо независни и да не чекамо да нам државна тела одобравају програме. Ако се утврди да Плутон није планета, ми о томе учимо одмах, а не за пет година.
Због тога су Петницу просветне власти повремено саботирале. Тражили су да постанемо део система, а ми смо остали независни. Људи на челу државних институција се мењају и ако сте добри са једнима, они који дођу после то вам узму за зло.
