Криви смо једноставно што читамо и пишемо ћирилицом и што смо живи
„Никада, чини се, током свог хиљадугодишњег постојања, није ћирилско писмо било изложено тако суровом нападу, ниподаштавању, прогонству и срамоћењу као што је то случај у другој половини 20. века и на почетку 21. Проглашено је ретроградним, националистичким, естетски и етички недостатним, лингвистичко-фонетски скученим, међународно неугледним, импедиментом техничког развитка и прљавим леглом антиевропске и анти-универзално изједначавајуће цивилизације, једном речју – препозната је као српско писмо! То јој је основна и неопростива особина, мана која потире сваку врлину, аргумент против самог себе и непорециви сведок оптужбе, каква год она била“.
„ПРАВДА“: „Ћирилица“: академик Иван Клајн жели да једино српско писмо буде латиница
БЕОГРАД – Потпредседник Српског удружења Ћирилица из Београда Миодраг Којић упутио је отворено писмо новинару Радио 021 из Новог Сада Миодрагу Совиљу у коме протестује због блаћења ове организације у тексту новинара овог радија о увођењу латинице у Правопис српског језика у издању Матице српске. Истовремено, из Ћирилице поручују да ће пре или касније доћи до смене или оставке са места главног рецензен
та Правописа Ивана Клајна јер је његов рад усмерен да једино писмо српског језика буде латиница што је, како каже Којић, противуставно.
-Поштујем Ваше напоре да укажете на проблеме и реаговања који се јављају као последица увођења латинског писма у Правопис српског језика у издању Матице српске 2010.године. У времену када се питања културе, језика и писма врло ретко постављају у друштвеном животу, медијима и стручној јавности – за резултат се има запостављање јавног дијалога. Ваш труд је од користи. Али, сваки писмени Србин, а крајње је време да сваки Србин буде писмен, као и свако заинтересован за ситуацију са српским писмом, лако може уочити шаблон који се понавља у сличним текстовима што доводи, да и овај текст губи на изворности, па читаоцу суптилно сугерише добро познату матрицу – ко су добри а ко лоши момци – наводи Којић.
ПОводом текста новинара радија 021 он пита зашто се приликом расправа о српском језику и писму као и неком другом националном питању морају обавезно користити термини: талибан ( кога износи анониман извор), забрана, избацивање, контраверзни Устав Србије, национални строј, поништавање месних избора …
Којић подсећа на речи председника удружења Ћирилица Добрице Ерића (криви смо једноставно што читамо и пишемо ћирилицом и што смо живи) и хералдичара Драгомира Ацовића:
„Никада, чини се, током свог хиљадугодишњег постојања, није ћирилско писмо било изложено тако суровом нападу, ниподаштавању, прогонству и срамоћењу као што је то случај у другој половини 20. века и на почетку 21. Проглашено је ретроградним, националистичким, естетски и етички недостатним, лингвистичко-фонетски скученим, међународно неугледним, импедиментом техничког развитка и прљавим леглом антиевропске и анти-универзално изједначавајуће цивилизације, једном речју – препозната је као српско писмо! То јој је основна и неопростива особина, мана која потире сваку врлину, аргумент против самог себе и непорециви сведок оптужбе, каква год она била“.
Којић наводи историјске чињенице када је ова лингвистичка расправа у питању: да је латиница одувек сматрана окупационим писмом за Србе и да је стизала на бајонетима непријатељских војника; да су народни трибуни Светозар Милетић и Петар Кочић робијали због одбране ћирилице у Аустро-угарској, да је 14 учитеља у окупираној Црној Гори 19. октобра 1916. године стављено под војни суд и осуђено јер нису хтели да уместо ћирилице предају латиницу; да су сви јавни натписи у окупираној Србији 1915. године морали бити замењени латиничним а да је исто важило и на територији НДХ за време Другог светског рата; да је Митрополит Петар Зимоњић платио главом што није хтео да промени печате са ћирилице на латиницу; да је 27 професора у Црној Гори отпуштено протеклих година због српског језика и ћирилице.
Као што се види, наводи Којић, за спас ћирилице је пострадало, још страда и бори се, оно што држи до личног као и достојанства свог народа.
-И довољно је прошетати улицама српских градова и видети сву бесмисленост приче о угрожености латинице. Да ли се може спомињати Устав Србије, као највиши правни акт, а да се избегне омаловажавање и за промену почне критиковати неуставна одредба Статута АП Војводина. Или треба по идеји Ненада Чанка прилагодити Устав Правопису? – пита Којић Совиља.
Српско удружење Ћирилица из Београда потпуно прихвата сва демократска и европска, друштвена достигнућа.
-Тако смо и разумели да је расписивање петиције један вид цивилизацијског и легалног начина исказивања народног мишљења или на то, као Срби немамо право? Иако са Матицом српском имамо различите погледе на решења у Правопису, не дозвољавамо да нас различитим подметањима, било ко доводи у сукоб са њом, као најстаријом културном институцијом у Срба. Сматрамо је својом, чак и ако питање писма решава по диктату моћника академика Клајна. Он ће остати упамћен у српској историји као стручњак лингвиста, који сматра за нормалну последицу овог лингвистичког хаоса да остане једно писмо у српском језику – латиница. Зато и тражимо његову оставку на место главног рецензента. До смене Ивана Клајна ће доћи пре или после, јер су на нашој страни Устав и закони, традиција и слобода – закључује Којић.
