Чувши црну вест да се на Косову опет закувало, наместих се прексиноћ пред телевизор да погледам дневник “нашег права да знамо све” и том згодом сазнадох следеће.

Срби се – причао је дневник – поново окупљају у Северној Митровици, а премијер је хитно дошао (долетео?) у Рашку на разговор са представницима косовских Срба, који је – као да у Рашки (не “Рашкој”, тотови новинџијски) нема цивилних објеката – уприличен у тамошњој касарни.

Срби су се – и то сам сазнао из дневника – почели окупљати јер се по Северној Митровици, а и шире, просула вест да су полицајни органи лажне државе намерачили да сруше фамозни зид, који је током претходне рунде бриселских преговора џумхурбашкан Томо описао као много нижи од зида око Тачијеве куће, а који је – видео сам га у дневнику – ваистину невисок и више дође као нека врста психолошке него физичке ограде.

Замешатељство се на сву срећу – и, наравно, захваљујући мудрој и миротворној политици премијера – овога пута завршило “смиривањем ситуације”, што не значи да ће се увек тако завршавати јер и највећи белосветски пичвајзи започињу ситним и бесмисленим провокацијама типа – ви нама шаљете воз на коме пише да је Косово Србија, ми вама уваљујемо дубару да спремамо инвазију на север Косова, па да видимо чија мајка црну вуну преде.

Но, добро! Иако нисам био ни пијан нити сам тог дана јео гљиве лударе, такорећи “ничим “изазван” одлучих да дневник одгледам до краја, захваљујући чему сам у једном тренутку био правовремено и објективно информисан да ће директоре школа (а можда и предшколских установа) убудуће вишњим указом постављати лично попечитељ народног просвешченија. Централизација, бато. Има да се зна ред. Нема лабаво. И прочаја.

Мора да се на вишњем законодавном месту овако резоновало – ако нам је Косово због попустљивости према локалној самоуправи измакло контроли, школе вала неће, макар и по цену да зли језици и ненародни опозициони олош стану закерати како ће wаnna be директори школа са чланском картом владајуће странке бити фаворизовани. Хајде, међутим, да претпоставимо да фаворизовања неће бити и да размотримо како ће то изгледати у праксису. Не знам колико школа има у Србији – можда ни Србија то не зна – али сигурно су хиљаде у питању, тако да се разложно питам хоће ли – наравно уколико централизација директора “заживи” – попечитељу просвете остати времена да ишта друго ради осим да поставља директоре школа. А што се тиче зида у Митровици, држим да је за народе и народности Западног Балкана најпробитачније да не буде срушен – чак ни на речима – а ако неко ипак дође у искушење да га сруши, препоручујем му да се опсете шта се догодило када је срушен зид у Берлину.