Већина родитеља београдске ОШ „Драган Лукић“ одлучила је да не пошаље своју децу на наставу у суботу, 5. октобра, када је била планирана надокнада часова, изгубљених због штрајка просветних радника у среду, 2. октобра.
Када је реч о београдским гимназијама, једина школа у којој је директор тражио надокнаду, чак и пре последње обуставе, је Прва гимназија, наводи за Данас Александар Марков, председник Форума београдских гимназија (ФБГ).
– Форум је стога упутио допис директору ове гимназије, којим га је замолио за стрпљење у погледу надокнаде имајући у виду да су преговори још у току, као и чињеницу да су исту молбу директорима упутили и репрезентативни синдикати. Ипак, став ГО ФБГ-а је да чланови нашег синдиката не надокнађују дане обуставе, јер се тиме обесмишљава штрајк, нарочито ако знамо да преговори још нису завршени – истиче Марков.
Он напомиње да је задатак синдиката да упуте запослене на могуће последице у случају уласка у штрајк, па сви они који се на то одлуче морају бити свесни ризика који носи таква одлука.
– Поставља се питање чему штрајк и какву поруку шаљемо Министарству просвете уласком у њега, ако су сви свесни да ће изгубљени часови бити надокнађени чак и пре него што се штрајк заврши. Осим тога, вештина преговарања се огледа у способности преговарача да дефинишу у споразуму да сви они који учествују у штрајку буду растерећени било каквих последица, укључујући и надокнаду часова након што штрајк буде окончан – каже Марков.
Коментаришући дешавање у ОШ „Драган Лукић“ каже да није за очекивати да Савет родитеља тек тако донесе одлуку да не шаље децу у школу.
– Имајући у виду начин на који најчешће функционишу савети, склон сам мишљењу да је реч о прећутном или тихом споразуму управе и Савета, а све из потребе да се пред Министарством покаже како директор одговорно води школу. Мислим да, можда, пример ове школе најбоље говори о начину на који функционише просветни систем у Србији, Заправо, све је ствар фикције: наставници фиктивно штрајкују, па потом исто тако фиктивно одрађјују, директор тобоже брине да ученици надокнаде градиво, а заправо му је више стало да не доспе на рђав глас код оних који одлучују о његовој судбини. Деца као нешто уче док из школа излазе функционално неписмена, а све се „покрива“ фиктивним оценама које одавно ништа не значе. У таквом систему родитељи се некако труде да „испливају“, што на крају и успеју, али само фиктивно – коментарише Марков.
