Његош је написао: „ Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“.
Да у српском друштву није као у извештајима оних који друштво воде, јасно је свима који уместо телевизије понекад погледају свој град, државу или новчаник. Шавови су попустили и ту више нема поправке, сада се процењује само колико ће поједини конци бити дуги и издржљиви, пре коначног рашивања уздуж и попреко.
У таквој ситуацији шта ћемо са образовањем? Ништа, нека га још коју годину у ритама, па ћемо га онда погурати у стечај. Како у стечај, па знате ли ви шта значи образовање за једну државу и колико су професори учени и достојанствени људи? Знам, зато и кажем, питајте синдикате ако ми не верујете.
Ако нисте баш сасвим дотучени медијским пројектилима о насиљу, буџету, изборима и другим средствима за масовну јавну хипнозу, могли сте чути или прочитати о догађајима у двема школама.
Случајно или не, десили су се скоро истовремено. У једној младеновачкој средњој школи ученик је на сред часа ошамарио професорку! Брука и сила на месту где их не сме бити. То је срамни крајњи продукт системског урушавања угледа школе и промовисања насилног понашања- преко телевизијских програма, видео игрица, филмова и новина.
У једној београдској школи, готово у исто време, професор је изгубио посао, лиценцу и могућност да икада више закорачи у учионицу јер му се ставља на терет да је ударио ученика. Судски епилог није угледао светлост дана, али одлука о отпуштању јесте. Треба рећи да, по писању медија, до директног физичког контакта изгледа није дошло, него је читанка коју је професор бацио на клупу закачила ученицу која је ту седела. Не прибављам себи улогу тужиоца, адвоката, ни судије, само желим да се проговори о апсурдима.
Хоћу да се проговори о професорима и њиховом погаженом достојанству. Не мислим ту на плате које су поприлично испод републичког просека. Мислим на срозани углед и насиље медија, закона и праксе над људима који треба да раде најодговорнији посао у држави – да образују и васпитавају младе.
Ово су случајеви који су новинарима интересантни, па су их подигли до нивоа видљивости и доступности грађанима. Знате ли колико стотина оваквих и сличних случајева остане изван медијске пажње, па тако никада и не постане предмет било каквог ширег разматрања. Крије се и заташкава, да не пукне брука, да се не осрамоти школа, да се прећути са надом да се нешто слично неће скорије поновити.
Само да знате – закон је тако лош да ученик једне основне школе може ту школу да дигне у ваздух, а онда да дође на њене рушевине и да му се на захтев родитеља омогући наставак школовања и издавање сведочанства и дипломе. У основној школи ученика не можете избацити са часа, не можете га ни на који начин приморати да поштује правила понашања, не можете га пребацити у другу школу без сагласности родитеља. Са друге стране, ученик може да провоцира и вређа професора, да га гађа папирићима, или да га нападне и удари, ако му је то интересантно. Спроведете дисциплински поступак и Наставничко веће одлучи да му оцену из владања смањи на јединицу и предложи премештање у другу школу. Онда дође родитељ и каже да га баш брига за одлуку школе и проблематични ученик наставља школовање као да ништа није било, само што има репутацију и углед међу вршњацима, па и они пожеле да се понашају као њихов узор.
Професор може и приватно да тужи помињаног родитеља, али извесније је да ће добити нове претње и батине него да ће добити бедно обештећење од неколико десетина хиљада динара.
Може добити и контратужбу, па ако су тужитељи моћни, право на улицу – социјални случај и пример за жаљење. Зато боље ћути и трпи, као роб си у друштву мање приметан него као социјални случај. Нека се веже крај с крајем, ко данас сме да ризикује и да истерује правду.
Господо управитељи просвете, промените накарадне законе! Закони су професорима везали руке, језик и занимање! Не брујите о вршњачком насиљу и сваком другом насиљу кад нисте створили механизме да се заустави! Не награђујте бахатост и не укидајте морал! Зауставите праксу да професори буду подређени ученицима, а школе бахатим родитељима!
Господо управитељи синдиката, ово је тема за заједнички наступ и борбу до изнемоглости! За ово треба да се позову сви просветни радници на подизање гласа и одбрану образовања! Када један штрајк не буде организован због плата, него због заштите достојанства професора и ученика – тај штрајк ће успети! Све друго је мрцварење и разједињавање, од овога се мора почети. Смисао школе морамо одбранити.
Част мора да преживи и да се уздигне да би се брука ослабила.
Од понедељка, ви сте на потезу!
(Данило Спасојевић, Недељник)
