Насиље деце је озбиљан проблем и нема чаробног штапића за његово решавање. Процес је дуг и почиње с променама вредности, каже психолог Биљана Лајовић.

Лајовићева је координатор Јединице за превенцију насиља у Министарству просвете. Она је, гостујући у Кажипрсту Б92, рекла да и само постојање Јединице значи признање система да проблем насиља међу децом постоји и да се тај проблем не гура под тепих.

Јединица је, како каже, успостављена у фебруару 2012. Циљ јединице за превенцију насиља је да обједини све што се у разним срединама ради по питању превенције насиља међу децом у један систем, додаје Лајовићева.

„Међутим, насиље је озбиљан проблем и он је дугорочан, не дешава се преко ноћи и не може преко ноћи да се реши. Нема чаробног штапића. То је једна ствар. Друга ствар је да у решавању тог проблема треба да учествујемо сви“, казала је она.

На питање колико се закаснило са реакцијом државе на све учесталије вршњачко насиље, Биљана Лајовић каже да се истовремено може рећи да је увек касно, али и да је увек рано за реакцију.

„Деца су се тукла и вређала пре 30 година. Важније је да се с тим кренуло, јер смо у тој јединици објединили различите приступе и рекли да систем хоће с тим да се бори“, истакла је она.

Лајовићева такође каже да са Јединицом за превенцију насиља Министарства просвете сарађују УНИЦЕФ, који им је помогао да се успоставе, као и друга министарства – МУП, моинистарство рада, спорта, школе, вртићи….

„Са свима сарађујемо и мислим да смо за годину и по успели да покушамо да покажемо да има начина да се боримо и да спасемо децу“, рекла је она.

Коментаришући извештаје у новинама у којима је све више вести о насиљу међу децом, у ком су она и жртве и насилници, Биљана Лајовић истиче да нису школа и образовни систем једини узроци проблема и додаје да у том смислу не могу само они да буду решење.

„Узроци су вишеструки – породица, личност детета, систем образовања, економска ситуација породице, окружење у ком живи… Тек када се све то узме у обзир, направи се тачка из које произилази могућност да се дете насилно понаша. Треба бежати од етикета, јер деца која су обележена као насилници, када се нешто деси увек се каже ’то мора да је урадило то дете’, да би се испоставило да није оно већ неко друго. Зато треба да бежимо од етикетирања и да радимо на конкретном проблему“, рекла је она и додала да једино што је ту опште јесте да треба радити на промени у систему вредности.

„Ако се вратимо у неко прошло време, како каже, видећемо да је вредност била бити добар ђак, добро учење, бити добар друг, ко је хуман, ко хоће да помогне. Сада је то другачије“, напомиње она.

На питање ко су данас узори деци, Лајовићева каже да је то поље поларизовано.

„На једној страни млади се угледају на успешне спортисте, људе који се баве модерним технологијама или математиком, а на другој страни се угледају на оно што спада у естраду. Нажалост, ми смо сви у средини“, истакла је она.

Уместо тога, узори би, како објашњава, требало да буду родитељи, учитељи, тетке, ујаци, стрине, значи иста породица. А на питање зашто нису, Лајовићева каже: „Зато што смо изгубили ту везу унутар породице. То је једна од важних ствари. Све то о чему бисмо причали спада у домен социологије и тих тектонских поремећаја које смо имали, где нисмо имали јасно разграничене улоге и где родитељи нису знали шта тачно да раде.“

Она подсеће да је, на пример, раније родитељима говорено да морају да буду строги, што је подразумевало и добијање батина, да би после тога њима било речено да треба да пусте своју децу да расту.

„Ни једно ни друго није решење. Границе морају да се поставе. Треба да се одреди шта је чија одговорност. Кључан је начин постављања граница. Ако родитељ детету на груб начин, силом, батинама или ружним речима, поставља границе и ако није доследан у том свом понашању, дете учи по моделу. Онда оде у школу и тај који га учи можда каже нешто на непримерен начин, онда упали ТВ, на ком опет чује непримерена прича…Шта ће оно да научи?”, сматра она.

Морамо бити отворени и рећи да професори, који нису научени добро да раде свој посао, знају да кажу деци: „Ћути ту и седи“, а то је још и благ облик, то утиче на понашање деце, поготово ако је дете рањиво.

„Оно почиње да мисли да нема појма“, додаје Лајовићева и објашњава да морамо да почнемо да водимо рачуна о речима, што ми културолошки не радимо.

Лако псујемо, поготово у пролазу и то не примећујемо. Треба да научимо и да је ружна реч кажњавање, истиче она.

На питање где су данас деца када њихови родитељи живе у свету у ком је основна вредност новац као и то да он може све да купи, она каже: „Деца су ту између, односно нигде“.

„Ако се не бавите дететом, оно нема комуникацију. Кад се дете врати из школе, родитељи га питају шта има ново у школи и ту се све завршава, на рафалном постављању питања без чекања одговора. Суштина је разговарати с дететом, слушати шта оно говори и анализирати. Тако ћете упознати дете и знати шта оно мисли. Јер ако га не слушате, оно ће мислити да вам оно и та школа о којој питате није важно. То се не дешава преко дана, тај процес траје“, објашњава психолог Биљана Лајовић.

Она наводи пример слања дуплих порука, када родитељи дођу кући и кажу детету да су завршили школе а немају новац, док тамо неко зарађује боље без факултета, с тим да после оду код детета и од њега захтевају да учи.

„Како ће онда оно заиста да учи?“, пита Лајовићева.

Треба такође имати на уму, истиче она, да се променила и улога ауторитета. Тако, ауторитет више нису учитељи. Они су, како каже, важни само до четвртог разреда, да би после утицај ауторитета опадао па тако деца осми разред воле због вршњака, а вршњачка група и идентификација постају најважнији.

Ђаци су већ са 12-13 година спремни да трпе насиље само да не буду искључени из групе, што је страшно. Зато их треба учити да тада могу да кажу некоме, било коме, о томе, ко може да реагује, напомиње Лајовићева.

„Урушен систем вредности и лични страх, то је наше окружење, где је доминантан страх за личну безбедности. То је процес који је трајао, јер нисмо легли добри и пробудили се лоши“, додаје она.

„Некако смо изгубили оно што је саосећање с другима, а онда имамо двојну улогу да кад нама треба помоћ онда очекујемо да нам га сви дају. Из тог треба изаћи, јер нехумано је једнако и према мени и према вама“, рекла је Лајовићева.

У решавању поблема вршњачког насиља, закључује Лајовићева, школа, родитељи и држава треба да буду партнери, а као позитиван пример тога наводи радионицу коју је организовала Јединица за превенцију насиља, с темом дигиталног насиља, а у којој су заједно радили стручњаци, родитељи и наставници. Циљ је био, пошто деца боље од родитеља разумеју дигиталне технологије, укључити и њих у цео процес. После су они, родитељи и наставници све то пренели и о дигиталном насиљу и о томе како на њега треба реаговати, едуковали друге, закључила је Биљана Лајовић.