За три и по години колико је на челу Српске академије наука и уметности, стиче се утисак да је Владимир Костић успео да оживи Академију, да је учини присутном у јавности на један другачији начин. Он лично не преза да искаже свој став, али не претендује да га наметне. За недељник Време каже да је хронично слаба тачка српског образовања стални покушај да се очува status quo, где су сви учесници свесни неопходности промена, али истовремено и неспремни да било шта промене.
Образовање данас, у светлу брзих промена, нигде у свету није довољно добро. Данас се лако и неочекивано долази у посед бројних података (потребних и непотребних, лажних и истинитих), а опет, „утопљени у информације, остајемо гладни знања“. У контексту „доживотног образовања“, данас примарно и секундарно образовање служе као припрема коју намећу брзе промене технологије, које повратно мењају и курикулуме ова два основна вида образовања. У једном документу ЕУ наводи се да током примарног и секундарног образовања особу која треба да се укључи у „доживотно образовање“ треба оспособити тако да „постигне основне опште и/или когнитивне способности које су потребне у читавом низу послова… у областима математике, писмености, решавања проблема, социјалне комуникације и међуљудских односа“. Ја који то мрзовољно читам као „припрему за будућу неизвесност“, старовремски верујем да ће школа, без могућности да избегне експлозију информација, морати барем једним делом да се поново врати идеји дијалога који „истине не прописује, већ их тражи, не устоличава их, већ их испитује“, наравно у неизбежном хладу „старомодне“ етике и хуманизма. Изгледа ми да никада није било потребније да се нпр. на мојој медицини између неурологије и оториноларингологије као обавезан нађе и курс модерне књижевности или сликарства, не би ли постали бољи лекари. Ја сам живот провео на универзитету и о њему бих могао да говорим са нешто више увида. Мислим да је наша хронично слаба тачка још увек горљива жеља да се сачува status quo : ми се сви слажемо да су промене неопходне, под условом да се ништа не промени. Како решити овај ребус? Академском свету, да би био успешан, инхерентна је компетитивност, са горким плодовима типа малициозности и извесне суровости, проток људи и идеја и, зашто не, имплицитна несигурност оних који у академској средини и компетицији граде своју егзистенцију. Бојим се да је код нас ситуација потпуно супротна. Хајде да се, не осврћући се на Болоње и сличне бауке који круже Европом, смирени и неузнемиравани туђим идејама (што је и лоше и срећом, немогуће) запитамо, ослањајући се искључиво на здраву памет, да ли је универзитет на коме радимо „најбољи од свих (универзитетских) светова“? Јер, ако јесте, онда очито немамо шта да мењамо. Али, ако није (како слутим) шта је то што би морали предузети, изменити, реформисати (и у институцији и у себи самима)? Бојим се да је отпор према „Болоњи“ (или према идеји промене, јер ни сам не мистифицирам Болоњски процес) постао заклон иза кога смо се спонтано окупили сви ми стари ветерани борбе за статус qуо у академском простору. Није ли институција покретљивости студената и професора, као идеја „Болоње“, занимљив лек за барем део наше иначе упечатљиве хетерогености у квалитету високих школа? Зашто ту не би направили макар пилот-пројекат? Није ли дистинкција на истраживачке универзитете и оне који то нису, а коју је нови закон упркос предлозима ћутке пренебрегао, данас потребна, баш као и вишеструко рангирање квалитета наших факултета и универзитета. Барем у овом тренутку, чини ми се да смо се одлучили за Еденски врт једнакости у коме време тече спорије и нема посебних захтева за прегнућима (сем забране да се убере јабука са дрвета спознања, што чини ми се поштујемо). Своја неслагања, са још неким колегама, разрешио сам повлачењем из Националног савета за високо образовање, али то нимало није узнемирило ни оне који су ме делегирали, нити адресу на коју је оставка упућена – закључио сам да ме је време превазишло и да је боље да се један универзитетски мастодонт, сентиментално везан за неке институције типа аутономије универзитета, повуче у сенку где му је место.
Глобализација је такође један од фундаменталнијих изазова са којим се у својој дугој историји универзитет суочио. Иако преовлађује мишљење да ће у „друштву знања“ институција универзитета достићи нове врхунце, постоје и скептици који предвиђају да, ако уопште преживи, универзитет никад више неће бити ништа слично ономе што је био током своје историје. Уочљива је тежња да се високо образовање стави у контекст приватног добра, а не јавне одговорности колективитета у коме оно делује. Резултат је да комерцијални импулси постају не само легитимни, већ и доминантни покретачи образовања, пре свега високог, које полако постаје домен тржишта. Друго, нове парадигме продукције знања примарно карактерише значај контекста, не само у смислу коначне примене науке, дефинисања научних проблема и избора одговарајуће методологије, већ кроз редефинисање релевантног (ваљда за свакодневицу), употребљивог знања које је „социјално робустно“. Опет старомодно, чини ми се да је једна од већих превара овог конфузног тренутка наше цивилизације она која идеју универзитета и науке своди на коњунктурност, обезбеђујући тако успешнију контролу могуће мисаоне субверзивности академије у најширем смислу те речи. На пример, да ли се релативна аутономија универзитета компромитује и полако разједа појавом нових парадигми продукције знања и пожељном утилитарношћу истраживања? На бацају ли и државе, са неизбежним инстинктом фрустрираног предатора, све више поглед на универзитет као институцију која јој је предуго одолевала?
Извор: Време
