„Корени.рс“:
Шарчевић је и доведен да би увео приватизацију школства и дуално образовање, а иначе је у потпуном сукобу интереса, будући да је и сам власник једне приватне школе
На трибини под називом „Образовање и политика; каква нам је школа потребна?” одржаној 29. марта у кафе клубу „Купе”, гости Дејан Илић, колумниста Пешчаника и уредник издавачке куће Фабрика књига и Душан Кокот, потпредседник Независног синдиката просветних радника Војводине покушали су да заједно са публиком одговоре на многа питања која се тичу стања у школству, проблема просветних радника и синдиката, и смера који образовном систему задају новодонети и најављени образовни пакети закона.
Најживља дискусија водила се о дуалном образовању, које се у медијима већ дуже време пласира као једно од решења за избављење домаће привреде из тешког стања. Да ситуација са увођењем дуалног образовања није баш тако ружичаста, упозорио је Дејан Илић, истичући најпре колико је образовање генерално важно за развој једног друштва и индивидуе. Оно, како је рекао, човеку даје могућност да се еманципује, да схвати шта жели у животу, и како да се за то бори. То је пут којим припадници нижих слојева могу да напредују у друштвеној хијерархији, и зато оно мора бити бесплатно и давати једнаке шансе свима, а уколико није тако, оно заправо представља место манипулације и злоупотребе. Поставља се питање у каквом друштву желимо да живимо намећући деци дуално образовање.
Са тим се слаже и Душан Кокот:
– Образовање је пут ка задатом циљу, али зависи који је то циљ. Наше друштво није још увек дало одговор на то питање. Свакој влади су пуна уста образовања, а када се доносе закони потпуно су незаинтересовани. Овде је заправо знање као категорија унижено. Сведоци смо куповине диплома, а најгори људи су се докопали највиших функција. Али не треба искључити ни могућност да је управо то идеја и циљ државе, и у том случају, образовање одлично финкционише, у њиховом интересу. Основни смисао правог образовања би требало да буде да деци да могућност да могу да граде себе и неко ново друштво. Ми се тиме не бавимо. Данас се намеће дуално образовање које је злочин над тим младим људима, а све под паролом да ми треба да правимо неке кадрове за некакво тржиште рада. Та прича је наопака, ми треба да правимо образовање које ће да диктира тржиште рада, а не да попуњавамо рупе које су настале због неодговорности људи у прошлости. То је катастрофално и води у безнађе. Исто како су накарадно радили инклузију, тако раде и дуално сада. Ми имамо обичај да препишемо коначан резултат од других, али све кораке до тог резултата прескочимо. Инклузија мора да има место у сваком друштву, али не може бити добро ако ви у исто време када је уводите у систем, избацујете 50 одсто психолога и педагога из школа. Направили смо од тога експеримент, и исто ће се десити и са дуалним образовањем. Оно ће послужити само још већем израбљивању, деца ће у супермаркетима радити за пола наднице, без икаквих обавеза послодавца према ученику. И то не треба да нас изненађује, па имамо примере да у неким деловима света деца раде за два долара дневно. Ово код нас што намећу такође нема никакве везе са западним капитализмом, тамо су људи организовани у синдикате и радничке савете на пример, а Србија је данас у картонском насељу Европе, и свешће се на то да великим страним компанијама дајемо јефтину радну снагу. У мом Зрењанину се последњих десет година отварају само фабрике у којима се мотају жице и каблови. Какво је то друштво, каква привреда? Са таквом индустријом не можемо да градимо нормално друштво. Не смемо да допустимо да нам се то деси, јер ћемо поставити темеље једном погрешном друштву.
О питању колико је дуално образовање уопште применљиво код нас и одакле потиче модел дуалног образовања, као и о томе да ли је оно заправо начин да се легализује малолетнички рад говорио је Дејан Илић, тумачећи на који начин је заправо прича о дуалном образовању у Немачкој почела:
– Ако данас хоћете да мењате било шта у образовању, ви тај процес морате да осмислите у наредних 20, 30 година, али постоји проблем: истраживања тржишта рада говоре да нисмо у стању да предвидимо која ће занимања бити актуелна 30 година. Немогуће је знати како ће изгледати тржиште рада тада. Остаће можда 30 посто занимања, а остало је непознато. Дакле, ако се водимо тржиштем рада, просто се нема довољно података, а ви хоћете да образујете људе за то неко фиктивно, непознато тржиште рада. Делује као нерешива једначина, али одговор је ужасно једноставан: деца у школи треба да науче да уче, и то је све! Немојте их учити за један посао, јер их тако заглупљујете, истренирате их за један посао, а нема никакве гаранције да ће тај посао постојати за две деценије. Пошаљете их на праксу у тим фабрикама, а да се притом не зна ни да ли ће им то знање после бити потребно. А шта ће бити с тим људима после? Нису научили да уче, немају образовање да могу да се снађу у животу, а једини посао за који сте их оспособили више не постоји, и шта сте онда добили? Добили сте масу јефтине радне снаге, којом можете лако да манипулишете. С друге стране, није искључено да је управо то и циљ.
Ово увођење дуалног образовања код нас се ради на криминалан начин, јер ви испоручујете малолетне грађане Србије страним компанијама. Оно дуално на које се ми позивамо настало је шездесетих година у Немачкој, али из сасвим других разлога. У Немачкој је тада био огроман прилив страних радника, имали су мањак сопствене радне снаге за јефтине послове. Долазили су им радници из разних слабије развијених земаља као што је била Југославија. Радили су јефтине и прљаве физичке послове и ту су остајали, добијали децу. Немци су схватили да морају ту силну децу која не знају језик да интегришу у друштво, или ће имати проблем. И смислили су како – то је била та идеја дуалног образовања у Немачкој шездесетих година, и функционисало је. Дали су им посао, плату, школовање за такве послове и успешно их укључили у друштво, зато су они и поносни су на то решење. Али, код њих је тај процес подразумевао одређене чврсте споразуме. Фабрика која узме на себе да школује ту децу обавезивала се да ће тој деци плаћати, да ће бринути о њиховом образовању и да ће их примити на посао када заврше школу. Знало се просто да ће та фабрика и тај посао постојати довољно дуго. А то могу да ураде само стабилне екомомије, са стабилним компанијама.
Данас у Немачкој, Аустрији и Швајцарској дуално образовање пропада, јер је фабрикама скупо да покривају трошкове школовања за ту децу и не знају да ли ће и колико постојати. У тренутку када отпуштају огроман број људи из аутомобилске индустрије на пример, више не постоје гаранције за ту децу да ће имати посао. И зато се дуално тамо распада. Шта се још догађа? Сада када имате неколико генерација таквих радника, показује се да дуално образовање прави поделу у друштву. Сиромашни и слабије плаћени остају сиромашни и слабо плаћени, а богати остају богати, и богата деца раде добро плаћене послове, али се све то правда школом коју је радник завршио, а прећуткује се то да он чим је усмерен у ту школу, одређена му је и перспектива. У Немачкој се већ са 12 година дете опредељује, и оно после никад више не може да оде на факултет. Чињеница да дете од 12 година предодредите за цео живот је монструозна, а притом је способност деце са 12 година битно одређена његовим социјалним статусом, а не његовим интелектуалним способностима. То је страховито насилан систем и данас се он распада, јер ти људи, та трећа-четврта генерација није интегрисана више у друштво. Нису пустили те људе да напредују кроз друштво и они више не пристају на то. И иако се све то зна код нас, ови наши се досете да тако нешто овде уводе, притом шта је јако битно још: ми овде немамо стабилну економију, немамо компаније које ће гарантовати на дужи рок послове за ту децу а закон који су донели не обавезује фирму да задржи то дете на послу, чак фирма није обавезна да детету обезбеди образовање до краја, него ако фирма откаже уговор о дуалном образовању са школом, школа је та која је дужна да нађе другу фирму где ће дете наставити да се школује. То је застрашујуће шта они раде. Бивши министар Вербић је писао о томе да ми немамо капацитет за дуално образовање и да оно није применљиво код нас. А затим је на његово место доведен овај други министар, Шарчевић, каже илић.
Саговорници су се сложили да нови закони о образовању воде централизацији и дају министру огромна овлашћења, па и да смењује директоре школа, а како Душан Кокот наводи:
– Власт је дата једном човеку, 1750 директора школа именује министар, баш као што нам се о држави за све пита један човек. Министар ће кадровати огромним бројем људи, преко директора, читав просветни кадар ће бити изложен притиску од горе. Закон о запосленима у јавним службама донеће још већу централизацију. Овим законом ће моћи да шетају кадрове како им је воља, остајаће без посла неподобни, запошљаваће се свакакви, а резултат тога биће уништено школство. Као што је уништено здравство па сад идемо код приватног лекара, тако ће се десити и са школом – ко буде могао да плати приватно образовање, неће желети да му се дете школује у лошим државним школама. Ту се отвара простор за бизнис са приватним школама. Шарчевић је и доведен да би увео приватизацију школства и дуално образовање, а иначе је у потпуном сукобу интереса, будући да је и сам власник једне приватне школе. Индикативно је да смо до сад имали министре који су били из нестраначке приче, просто је министарство просвете било већини неинтересантно. Сад смо добили један централистички систем о кога ће се политичари отимати, јер је то један велики бунар из кога ће моћи да захвате многе бенефите за себе, каже Кокот.
На трибини се веома живо дискутовало и о штрајковима, као и о улози синдиката, а могле су се чути и примедбе из публике да синдикати сносе велику одговорност за то што су штрајкови пропали, као и да постоји бесмислено много малих синдиката. О томе Кокот каже:
– Имали смо штрајкове који су се завршавали поразом, министар Вербић је рецимо разбио један велики штрајк у коме су просветари истрајавали месецима, смањивши им незаконито плате на крају. Просветни радници, доведени су у ситуацију да размишљају стомаком а не главом, јер ако плата не дође за пет дана, већ нам неко сече струју и немамо детету да дамо за ужину. И зато што су људи су доведени на ивицу егзистенције, штрајк је лако сломљен. Он се заправо завршио споразумом од десет тачака, где је последња тачка уједно и једина која је испоштована, а она гласи: „Потписом овог споразума штрајк се завршава”. Ту се негде након тога снага изгубила, и тешко ју је сад обновити. Међутим, људима је страховито важна друштвена, али и медијска подршка. Без подршке родитеља и шире приче о томе шта желимо да постигнемо, тешко је изборити се. Уместо подршке, режимски медији намерно спинују причу познатим анкетама у којима „случајни” пролазник коментарише просветаре као ленштине, говорећи „И ја бих за те паре спавао у школи”, и врте причу да се боримо само за веће плате.
Кокот је такође позвао људе да се укључе у процес одлучивања, да се активирају и да заједно мењању одговорне у синдикатима којима су незадовољни. Предложио је и да се укину накнаде за председнике синдиката, јер је управо то инструмент контроле истих, а у вези са великим бројем синдиката, објаснио је да узрок томе лежи у закону, будући да у њему стоји да се синдикат оснива код послодавца, па их је самим тим много, на шта се Илић надовезао да ни то сасвим сигурно није случајно, и да је све то начин да се ствари уситне и држе под контролом.
