Увоз компјутера грађанима је био забрањен. Да није било шверца, не бисмо се ни померили с мртве тачке
Војислав Антонић, проналазач и новинар, недавно је однео рачунар „Галаксија“ који је сам направио, први југословенски кућни рачунар (1983. годиште), у Музеј историје рачунара у Силицијумској долини у Калифорнији.
Како Антонић каже за Данас, на предлог пријатеља из Америке, иначе уредника компјутерског интернет часописа Хацкадаy, понудио је, као донатор, један примерак Галаксије.
– Био сам скептичан јер је то најугледнији музеј компјутера на свету, у срцу Силицијумске долине, на 200 метара од седишта Микрософта и Гугла, али је одговор био такав да је и мене изненадио. Не само да су тражили примерак за сталну поставку, него и интервју за аудио историју. Све се то лепо поклопило с мојим плановима о коначном одласку у Америку, па сам средином августа лично отишао до музеја, прича Антонић.
Како додаје, био је у невољи јер већ дуго нема ниједан примерак Галаксије, пошто је све прототипе које је имао бацио у једном веома лошем животном тренутку 1995. године.
– Срећом, пријатељи су ту и кад тога нисте свесни, па сам недавно добио један примерак који је био у производњи 1984. године и који сам могао да однесем у Музеј. Сличан проблем сам имао и пре 15 година, кад је наш Музеј науке и технике тражио један примерак, али сам тада пронашао један срећно загубљени прототип у подруму, и сада је и он у сталној поставци у том музеју на Дорћолу, наглашава Антонић.
* Како Американци гледају на тај Ваш подухват од пре и шта их највише занима?
– Генерално их веома занима историја, а и компјутери, па зашто онда не и спој те две дисциплине! А највише од свега их занимају друштвене прилике у тадашњој Југославији на почетку компјутерске револуције 80-их година. То је за њих права егзотика! Са ове дистанце, и мени су несхватљиви неки потези власти, посебно они који се односе на техничку културу и развој информатике. Такав став је допринео да од завидне позиције, коју смо имали 1960. године, кад смо били једна од шест земаља у Европи које су имале свој компјутер (ЦЕР 10, развијен у Винчи), стигнемо до овога што смо данас. Додуше, став данашње власти ми је још мање јасан, али је то сасвим друга прича.
* Шта Вас је руководило идејом да направите Галаксију?
– Почело је као технички изазов, да генеришем видео сигнал користећи неке регистре микропроцесора на „погрешан“ начин, како бих уштедео на хардверу и направио што једноставнији систем. Али то је само технички детаљ, а од свега је важнија страст која ме вуче откад знам за себе и која ми је улепшала живот толико да свакоме могу само да је пожелим. Без обзира на врсту страсти, ако је осећате у себи, ви сте срећан човек.
Још крајем 70-их сам правио компјутере по својим концептима, чак и графичке радне станице, тако да сам 1979. направио прву компјутерску анимацију на свом хардверу. Тада сам студирао на Факултету драмских уметности, а компјутерска анимација је била такав новитет, да се неколико мојих професора сјатило да види то чудо технике. Била је то врло примитивна анимација, само неколико покретних геометријских фигура у wирефраме моду, па су ме питали да ли ће икада бити могуће моделирати и анимирати људске фигуре. Нашао сам се у позицији да професори напето чекају шта ћу ја да одговорим, па сам с пуно ауторитета рекао „нема шансе“! Ето како сам лош пророк био.
Галаксија је била један од срећно успелих покушаја да, тек ради спорта, направим најједноставнији и најјефтинији могући рачунар. Врло брзо је све било разрађено до детаља, па сам помислио да би можда још некога „сврбе прсти“ да направи рачунар за себе. Једини часопис који се тада бавио самоградњом био је загребачки „Сам“, али нисам био срећан кад су неке моје раније пројекте преводили на хрватски језик, јер нисам могао да препознам властите речи. Због тога сам одуговлачио да пројекат понудим Саму, па сам у последњем тренутку случајно дознао да домаћи научнопопуларни часопис „Галаксија“, који се иначе не бави самоградњама, припрема прво специјално издање о компјутерима. Била је то двоструко срећна коинциденција, јер сам тако упознао Дејана Ристановића, аутора тог специјалног издања. Следећих неколико месеци смо Дејан и ја радили на разради концепта оперативног система Галаксије, па се часопис појавио на киосцима неколико дана пре Нове 1984. године.
* Шта се онда десило?
– Чак ни тада моја очекивања нису била велика, али ускоро је редакција добила преко 8.000 писама од ентузијаста који су направили Галаксију и којима је она прорадила. И данас добијам поруке од људи који ми захваљују, јер им је то искуство изменило живот. А ја, у серији својих животних успона и падова, могу само да кажем да то видим као епизоду у којој сам био ношен неким вихором на који нисам имао пуно утицаја. Ко је тада могао да зна у шта ће се свет претворити, и то баш захваљујући компјутерима, који су у почетку изгледали као безазлене играчке?
* Да ли су тадашњи политичари (можда тајна служба?) били заинтересовани за рачунар и његову употребу у државним институцијама? Јесте ли добили неко званично признање за допринос информатичкој писмености нације?
– Ни најмање! Па ми смо највише неразумевања и „кочења узбрдо“ добили баш од власти. Увоз свега (па и компјутера) грађанима је био забрањен – не директно, али једноставно нисте могли да увезете ништа што је коштало више од 50 немачких марака. Да није било шверца, не бисмо се ни померили с мртве тачке. Покушавали смо да изменимо тај несхватљиви закон, али смо, у полузваничном дијалогу, од једног политичара добили „стручно“ мишљење да нама није потребно информатичко образовање, јер је он чуо да ће Американци направити компјутере који сами себе програмирају, тако да ће софтвераши бити излишни у систему образовања.
Никакво признање, ни званично ни незванично, од власти нисам добио. И није ми жао, јер не видим како би могао да ме усрећи неки девалвирани орден, којим бих ушао у друштво људи са можда сумњивим заслугама, ако сам већ доживео ту част да за живота уђем у највећи и најутицајнији музеј компјутера на свету.
* Нисте отишли у време најгоре кризе током Милошевићеве власти, али сте то сада урадили и то баш у Америку. Зашто сте се одлучили на тај корак сад у време Вучића и шта ћете радити у Америци?
– Период 90-их је био страшан, али смо тада бар имали наду да ће се ствар променити кад Милошевићевој аутократији дође неизбежан крај. Чему сада да се надамо? Истина, сад се нешто јасније види крај Вучићевој тиранији, али шта је следеће? Плашим се да ћемо, као у филму „Дан мрмота“, преживљавати изнова исти сценарио док не схватимо да смо ми оно што морамо да мењамо. Поред оваквог народа, свака власт ће се претворити у оно што води државу ка бесмислу. Не, не правим се паметан, тада сам и ја био наиван па сам веровао да ће се после пада Милошевића све некако само средити. То погрешно уверење сам подједнако скупо платио као и сви други, пре свега сиромаштвом и неповратно изгубљеним годинама живота. На преокрет сам се одлучио у озбиљним годинама, допутовао сам овде само један дан пред свој 65. рођендан.
Овде сам се запослио у компанији „Sypplyframe“, с којом већ пар година сарађујем на сјајним пројектима. Радим исти посао као и протекле четири деценије, развој хардвера и фирмвера за дигиталне контролере. Чак и ако оставим по страни услове рада и третман колега, који су изнад свих мојих очекивања, вредело је прећи овде само због начина размишљања и духа који нисмо имали прилике да упознамо. Циљ ми је да припремим терен да овде пређу и моји синови Марко и Иван. То су креативна и врло вредна деца, а ја се не усуђујем ни да им кажем да су већ бољи од мене, плашим се да ћу тиме покварити нешто. Видим да им треба простора да размашу крила, а Србија је, стид ме је да кажем, у овом тренутку савршено прилагођена деци неког другог профила.
* Са ове дистанце кад погледате на данашња дешавања у Србији, шта видите? Крећемо ли се уназад?
– Ми смо неспособни да се крећемо, било то унапред или уназад. Нас ветрови бацају с краја на крај, а ми немамо ни власт, ни дух, ни културу, па ни народ којим бисмо се томе успротивили. Бићемо оно што други желе да будемо, све док се не догоди нешто – не знам шта, али знам да неће бити безболно. Тренутно смо у клинчу између клептократске власти која успешно сатире образовање и културу, и народа који је ниско на цивилизацијској и образовној скали и којим је лако манипулисати. Међусобно се одлично подржавају и стварају јаку повратну спрегу која онемогућава промену. Наша власт чини све да што више младих образованих људи напусти земљу, јер они стално нешто извољевају, као и да буде што више бедника који претурају по контејнерима, јер је њих лако купити једним сендвичем. Ко не види међузависност између прве и друге групе људи и какво зло једни другима чине, тај никада неће схватити корен наше несреће.
Честитке на аеродромској царини
Занимљиво ми је било на аеродромској контроли пре локалног лета за Силицијумску долину. Ко је често летео, зна да се на контролном пункту ваде сви лаптопови из пртљага и стављају на посуде у којима улазе у уређаје за рентгенску контролу, а ја сам као свој „лаптоп“ из ранца извадио Галаксију! Службеник је био врло заинтересован, па сам му опширно причао шта је то и куда иде. Пуно је запиткивао и на крају ми честитао уз широки осмех.
(Данас)
