Рад на оснивању и уређењу школа у Војној граници спадао је под надлежност бечког двора посредством Дворског ратног савета и Дворске коморе. Овде је реч о немачким школама које су похађали Срби, пошто без доброг познавања немачког говорног и писаног језика нису могли да стекну било какво звање и друштвени положај,на пример као сеоски кнезови, учитељи, судије општинских судова и других нижи канцеларијски чиновници и службеници у Граници. Што се тиче српских вероисповедних школа, о њима су се и даље бринула месна српска опшества уз надзор војних представника власти. Држање бечког двора према питању образовања Срба у Војној граници није било увек исто. Оно се мењало према приликама и потребама државне управе за добрим ратницима и успешним произвођачима. Тако је дворски ратни савет после Ракоцијевог устанка закључио да су Срби у устанку показали чудо од јунаштва, јер су били груби и сирови, несмекшани и неоплемењенни просвећивањем и школовањем. Међутим, следећа ратовања, особито седмогодишњи рат, довели су до корентих измена у овом схватању, па и о систему школстава у Граници. Наиме, двор је почео схватати да је Аустрија изгубила рат против Немачке зато што је непријатељски војник био неупоредиво просвећенији и писменији од аустријског, па је и лакше и успешније обављао борбене задатке. То се посебно односило на подофицирски кадар који је у сваком рату износио главни терет на својим плећима. Ваљало је, дакле , предузети хитне мере у циљу да се изборе граничарске трупе. Савремени начин ратовања изискивао је добро обучени командни кадар, а ратови су захтевали знатне резерве људске и сточне хране. Стога је и наставно-обаразовни процес требало подесити према тим захтевима, за шта је било потребо обновити старе и основати нове школе – разуме се немачке – које би обухватале што је могућно више сеоске омладине. Бечки двор и врховне власти нису биле против српских вероисповедних школа, али нису прикривали ни одбојност према њима, сматрајући да се учењем часловца, псалтира и црквеног појања напамет не може образовати савремени поданик – ратник и произвођач. Настава на „илирском“ језику у вероисповедним школама представљала је за њих само губљење драгоценог времена које је требало употребити за похађање немачке школе. Са своје стране, Срби су се плашили немачких шола због могућег понемчивања и покатоличења, што би за њих било погубно. Тако су се у Граници упоредно развијале државне намачке и црквене вероисповедне школе. Прве су издржавале српске православне општене или добростојећи родољуби, углавном богати трговци и занатлије.
ШТАМПАРИЈА
Потреба да се оснује ћирилска штампарија у којој би се штампале школске и црквене књиге осетила се одмах после доласка Срба у Аустрију под патријархом Чарнојевићем. У вези с тим, патријарх је упутио три молбе за одобрење, али је увек био одбијен. Таком целе прве половине XVIII века слате су молбе бечком двору да се дозволи оснивање српске штампарије, у чему је највише учинио предузимљиви митрополит Ненадовић кад је 1751. покренуо широку делатност за отварање штампарије или у манастиру Раковцу или у својој резиденцији у Карловцима. Он је извршио и све техничке припреме за успешан почетак рада, али су и његови покушаји пропали услед неслагања које је владало између Илирске дворске депутације и Угарске дворске канцеларије. Све су то разлози због којих је одмах после завршетка седмогодишњег рата објављена царска резолуција од 24. јула 1764. којом се наређује да се у сваком селу, или барем у седишту сваке компаније, постави учитељ немачке народности који ће се издржавати из касе граничарских прихода. Поновљени захтев Дворског ратног савета да се отоворе немачке школе у Војој граници упућен је свим генералним командама у Граници преко рескрипта од 27.марта 1771.и 1.фебруара 1774. Захтевано је да се на територији целе Границе уведе јединствен образовно-васпитни систем којим ће бити обухваћене све сеоске и градске школе с немачким наставним језиком њихово издржавање ће пасти на терет државног ерара или из граничарских провената као и раније. Појава Аллемеине Сцхулоднунг-а 1774.представљала је веома користан подстрек за отварање и даље унапређење немачких школа у Војој граници. Што се тиче српских вероисповедних школа чуле су се веома честе притужбе на рачун месних војених власти како оспоравају Србима право да их могу оснивати. То се догађало на територијама безмало свих генералних команди, па су епископи дијецезани небројено пута улагали протесте не само код генералних команди него и код Дворског ратног савета, чак и код двора, али је све то слабо помогло. И поред свечаних изјава царице Марије Терезије и Јосифа II о јединствености школског система у Аустрији, истоветног за све народе у Монархији, ипак су српске вероисповедне народне школе сматране „шизматичким“,па се према њима на највишем месту и поступало као прем установама које ометају стварање државног јединстава.
вим силама противила таквом подухвату. Тек кад је брига око просвећивања немачких народа у Монархији прешла у надлежност државних власти почев од 1769, Илирска дворска депутација је преузела целокупан подухват и коначно издејствовала царску одлуку да се ћирилска штампарија оснује 1770. у Бечу, при постојећој Курцбековој штампарији. Штампарија је из Круцбековог власништва прешла у руке Србина Стефана Новаковића 1792, да би коначно доспела у посед постојеће штампарије Универзитет у Будиму 1795. године. за време рада током XVIII века, ова штампарија је издала обиље књига за потребе српских и румунских школа и цркава у Карловачкој митрополији.
На крају треба напоменути да је овај целокупан рад на унапређењу школства у Хабсбуршкој Монархији био везан за слободоумна схватања просвећеног апсолутизма. Даљи развој производних снага и прелаз на усавршеније облике прозиводње и у пољопривреди и у индустирји одређивано је и обележје образовно-васпитног тока широких народних слојева у земљи. Држави су биле потребне све веће количине пољопривредних и индустријских производа, па су у вези са тим и имућни поданици, способни да плаћају порезе, почели да испоручују тржишне вишкове пољопривредних производа, да издржавају војску и компликован државни управни апарат, да створе опште благостање у земљи. Стога је и просвећивање становништва путем образовно-наставних установа, у првом реду тривијалних школа, постало неопходност за просвећени апсолутизам. Он је утиснуо свој печат на школски систем тога доба и оставио далекосежан траг на културни ниво својих поданика. Кад се упореди оно што је аустријска царевина дала Србима северно од Дунава и Саве на плану народног просвећивања са оним што им је на истом плану и у исто време дала турска царевина јужно од тих река, постаје јасно што су Срби у погледу цивилизације добили у раздобљу просвећеног апсолутизма.
