Данас многи кажу да они који желе да спроводе ПКУ нису добронамерни, а они који га тумаче (дајући себи већа права него што их имају), тврде да бране интересе запослених!
Пошто се ових дана води сулуда расправа у којој само мали број људи зна шта је разлог, хоћу да појасним оно што су моја сазнања и оно што су решења по ПКУ.
ПКУ је усаглашен и усвојен у току Великог штрајка. Преговори око њега нису били ни најмање једноставни. Било је много покушаја његове опструкције од стране неких људи, запослених у министарству. Неки су сматрали да је неважно и шта ћемо договорити јер ће то на правној редакцији министарства бити одбијено!
Било је ту разних подвала од стране државе. Од онога – да пронађемо решење по ПКУ за 10% које су нам украли, али „на кварно“, да нико не може да укапита и прекопира (здравство,полиција….), до тога да се више од месец дана нису изјашњавали о предлогу и на крају су остали са руком у нашем џепу.
На крају, када је све завршено и ПКУ потписан, он је морао бити озакоњен кроз измене ЗОСОВ-а. То се, нажалост, није десило.
Подсећам да је Споразумом о прекиду штрајка јасно дефинисано да се чланови 130. и 131. ЗОСОВ-а МОРАЈУ изменити до 31.8. 2015, и то на начин како је са синдикатима договорено.
Који је данас датум?
Који је данас датум? Због изостанка реализације уговорених обавеза, држава је довела до 
тога да је комплетно преузимање на основу ПКУ дискутабилно. И јуче смо читали да се из министарства питају шта би се десило да неко тужи. Ту су у праву. Није потребно да објашњавам да се одредбе ПКУ не поштују ни данас, па је Доситеј почео да ради половином септембра (а не 15 августа, како је била договорено), да се правилници мењају и стижу у школе и 1. септембра, да и данас има пуно нејасноћа и питања без одговора (попут питања везаних за групе продуженог боравка), да и данас са сигурношћу не знамо где имамо мањак а где вишак …
Није ни потребно да подсећам на платне разреде, додатке на плату до њихове примене, уштеде у буџету које би ишле на побољшање материјалног положаја запослених, учешће синдиката у израдама закона из области образовања…
Све су то ОБАВЕЗЕ дефинисане Споразумом о прекиду штрајка. Ако је неко то заборавио – има нас и који нисмо, па ваљда онда није чудно што им баш не верујем.
Међутим, да видимо шта у том ПКУ пише, а везано је за преузимање, јер то је главна тема овог чланка:
Шта пише у ПКУ
Чланом 5. ПКУ јасно је дефинисано преузимање технолошких вишкова (А листа), а затим запослених са непуном нормом (Б листа). Како је дефинисано, првенство у попуњавању слободних радних места имају људи са А листе, а затим са Б листе.
Посебно, када се преузима лице које је технолошки вишак из друге школске управе, сагласност на преузимање технолошког вишка дају и начелници школских управа.
Чланом 6. ПКУ дефинисано је да се лице „може“ преузети и из друге установе у проценту са којим је засновало радни однос на неодређено време. То „може“ представљати питање сагласности запосленог (запослених ако се мењају % за %), директора (две или више школа ако је запослени до сада имао норму у две,три… школе ) и начелника школских управа (ако је преузимање из две различите школске управе).
Дакле, питање преузимања по члану 6. је питање сагласности свих страна. Никако обавезе! Овај члан је добар, јер омогућава да се норма укрупни, да се запослени преузме ближе месту становања (да се смање путни трошкови), да се премести лице које није технолошки вишак, али за то је потребна сагласност свих које сам поменуо! То тако пише и тако се мора спроводити.
Уколико неко врши притисак на неку заинтересовану страну (запослене, директоре, начелнике управа) да се преузима сходно члану 6, онда ту нема говора о слободној вољи – то је супротно ПКУ.
Ствари су крајње једноставне.
С друге стране, АПСОЛУТНО СЕ СЛАЖЕМ да члан 6. ПКУ мора да постоји. Уколико се сматра да преузимање по члану 6. ПКУ треба да се другачије дефинише (да централна група, министар… било ко други даје сгласност а то не раде они које сам навео), онда да се покрене иницијатива за измену ПКУ и да се тако у договорима и дефинише.
Опет, крајње једноставно.
Посао синдиката и јесте да штити ПРАВА из радног односа запослених и да инсистира на измени законске регулативе, уколико је сматра погрешном или недовољно добром. Апсолутно се слажем да се та иницијатива покрене, па да видимо где ће нас довести. Лепо је када се неко запосли у свом граду и не путује 200 км од куће, одвојен од породице и сл, али то се мора онда другачије дефинисати законима и подзаконским актима. Да нисмо размишљали о томе – тај члан не би ни постојао, зар не?
Ко брани интересе запослених?
Данас многи кажу да они који желе да спроводе ПКУ нису добронамерни, а они који га тумаче (дајући себи већа права него што их имају), тврде да бране интересе запослених!
Свима, који су ме звали у ових пар дана, желим да кажем само једно: спровођење ПКУ и закона није дискреционо право неког појединца, већ обавеза свих нас! Ако ми почнемо произвољно да тумачимо законе и да захтевамо оно шта у њима не пише, шта мислите да ли то на исти начин може да ради и држава? Да судија суди по нахођењу а не по закону, да се влада по вољи а не по Уставу.
То се зове анархија и ја у томе не желим да учествујем.
Душан Кокот, председник НСПРВ Зрењанин (СРПС)
