Отпуштена радница Габријела Крстић тражила да се заустави шиканирање, аплаудирало јој 1.000 колега
Габријела Крстић (42), која је након штрајка у италијанској фабрици обуће „Геокс“ у Врању, остала без посла, истиче да ће тужити бившу фирму и тражити одштету, јер је том приликом послодавац начинио низ превида и пропуста.
Тврди да је осам месеци у овој компанији провела без уговора о раду, и да је тек у јулу потписала уговор на одређено време који је важио од маја до краја августа ове године.
– Наставила сам да радим без уговора, јер нисам имала другог избора. Међутим, после свега што сам доживела, само због тога што сам послодавцима рекла оно што мучи све моје колеге, не бих се тамо вратила ни под којим условима. На суду ћу тражити све што ми по закону припада – каже Габријела за наш лист.
Робовласничко друштво
Она је дипломирани социолог, са знањем енглеског и италијанског језика, и пре запошљавања у „Геоксу“ била је шест година без посла. Радно место у струци није могла да нађе, па је одлучила да се запосли као обућарски радник за, како истиче, минималац.
– Не стидим се посла и никада због свог образовања нисам тражила ништа више у односу на остале раднике за фабричком линијом. Међутим, нисам могла да дозволим да ми вређају достојанство и због тога сам указивала на незаконитости и неправду и очигледно да сам сметала – истиче Габријела.
У понедељак, у време обуставе рада, њено обраћање менаџменту пропраћено је дуготрајним аплаузом више од 1.000 радника.
– Питала сам их да ли је ово демократија или робовласничко друштво и позвала их да престану са шиканирањем и малтретирањем запослених. Требало би да нас седам дана раније обавештавају о прековременом раду, а дешавало се да то сазнајемо истог дана или данас за сутра. Никад нисмо могли да организујемо слободно време, ни радним даном ни викендом, а о константном вређању и омаловажавању да и не говорим – објашњава Габријела.
После штрајка, договорено је да се од седам планираних дана, ради само дан прековремено.
Ипак, Габријела је завршила на улици. Она каже да од својих колега није ни очекивала да на било који начин стану у њену заштиту.
– Људи том зарадом хране своје породице и децу и ја разумем да се плаше за своје радно место. Више нисам могла да издржим и рекла сам то што сам имала да кажем и била сам свесна последица – закључује Габријела.
Третирана као криминалац
Габријела наглашава да пословодство није имало никакве контрааргументе на њене оправдане примедбе и да јој је само поручено да „своје комплексе лечи на другом месту“. После свега каже да је третирана као криминалац. Приликом одласка код директорке, на њен позив, добила је пратњу фабричког обезбеђења које је све време стајало пред вратима иако, како тврди, никада никога не би физички угрозила.
(„Новости“)
