Професор Стојан Раденовић, један од најутицајнијих научних умова на свету, о изазовима наставничке професије
Име професора Машинског факултета у пензији Стојана Раденовића недавно је дошло у жижу јавности, након што је Универзитет у Београду побољшао позицију на Шангајској листи и пласирао се међу 300 најбољих високошколских установа у свету.
Томе је допринео и професор Раденовић, који је захваљујући својим резултатима у математици – радовима објављеним у престижним међународним часописима и томе што га цитирају колеге из целог света, сврстан у групу најутицајнијих научних умова на свету у 2015. години.
Публикацију сваке године објављује компанија „Томсон Ројтерс“, задужена и за формирање СЦИ листе која рангира најбоље научне часописе из целог света. У групи најутицајнијих умова нашло се 3.000 истраживача из укупно 30 области, а у свакој по стотину, међу којима је у математици и професор Раденовић.
Пажњу јавности он је привукао и несвакидашњим размишљањима о улози просветних радника и односу са ђацима и студентима, а многи су пожелели да имају професора коме је, како сам каже, већа радост да поправи једно дете него сва признања и новац.
Професори данас тешко живе, незадовољни су због малих плата.
– Сећам се некадашњег декана на Природно-математичком факултету у Крагујевцу, који ми је рекао: јесте да просветни радници нису плаћени као лекари и адвокати, али ти си се определио за математику, а ја за физику. Плате нису велике, али су редовне, није то ни толико лош положај. Друга ствар је што се код једног дела људи лакше ствара атмосфера да изражавају незадовољство него да се посвете мишљењу. Промишљање је најтеже, човек мора да има неку мотивацију. Ја и данас размишљам и преслишавам себе да ли сам добро радио. Природно је да се човек преслишава. Ако човек има у себи доброту, ако се определио да предаје деци, то му је највећи поклон и љубав. Ако наставник који ради у школи или на факултету није насмејан, ако нема љубав према свом позиву, то је врло опасно и деца ће мрзети школу. Ја сам једва чекао да идем у школу, волели смо да дођемо пре часова да играмо одбојку, рукомет, ту су биле симпатије… Тешко ми је падало кад нисам могао да идем, а деца се данас радују кад губе неки час. А што се тиче плата, навешћу вам пример: када сам пре 15 година ступио у контакт са једним од водећих професора на Индијана универзитету јер је требало нешто заједно да објавимо, замолио ме да му нешто пошаљем у пдф формату и рекао ми да има стари рачунар. А код нас се мисли да они тамо леже на парама.
Где просветни радници да нађу мотивацију да се посвете ученицима?
– Моје педагошко гледање је било идентично и у гимназији и на факултету. Ако професор дође са машном и оделом и строго излаже, такав начин предавања је за већину студената одбојан, можда и досадан, јер ауторитет то тако намеће. Предавање где студенти не постављају питања је заправо сувишно. И са ученицима сам се тако понашао, учио сам занат од старијих колега и колегиница. Главни педагошки метод у испитивању је да ђака питате спонтано и да га питање наводи да сам дође до одговора, а не да му поставите питање на које сигурно неће знати одговор.
Кажете да факултети на којима се школују наставници немају довољан број педагошких предмета. Како наставници да се снађу у учионици?
– Некада су постојале више педагошке школе, на којима је био велики број часова и педагошких предмета, данас није тако. Професори, нарочито они млади, морају да буду одмерени, да промишљају, да читају педагогију. Постоји 10 педагошких принципа, главни је фронтални рад. Ево једноставног примера: моја професорка хемије из гимназије у Лесковцу почињала је час питањем шта смо последње радили и најпре смо то понављали. Онда пређе на ново градиво, али уз пут стално поставља питања из старог градива које обновимо и неки који не знају тако запамте. И на крају кад заврши лекцију, ми је обновимо. Сада чујем од појединих ђака да професор дође на час, отвори дневник и прозива. Има случајева да наставник пита ученика пола сата и кад нађе питање које ученик не зна, да му јединицу. То прво нема везе са моралношћу и далеко је од педагогије. Има много комплексних и тешких ствари у градиву, али ако професор има добру вољу да неке ствари рашчлани, онда то неће бити тешко. То може само професор који има у себи доброту, али, нажалост, природа нас није све таквим створила.
Ви математику поредите са сликарством, за већину ђака је она баук. Како је дошло до тога да је математика један од најтежих предмета у школи?
– Проблем је како се тумачи од првог дана. Она је била баук и у ранијим временима када је настајала. Битан је сами почетак, од увођења бројева и ознака. Мој став је да уџбеници нису потребни ученицима до четвртог разреда, али издавачи те књиге издају због економских интереса. Те књиге су добре, али детету у првом разреду није потребан ни уџбеник, ни радна свеска, те књиге имају само комерцијални карактер. Потребно је да учитељ има љубав према деци и да их уведе у релације веће-мање, лево-десно, напред-назад… математика је игра до четвртог разреда и учи се са једном свеском, а не са уџбеником и радном свеском. Иста ситуације је са уџбеницима за средњу школу, њих махом пишу универзитетски професори који не знају педагогију и тиме заклањају недостатак научних резултата. Писати уџбеник на такав начин је злочин. Такви уџбеници боље да не постоје. Мој став је да уџбенике треба да пишу добри професори из средњих школа, али на приступачан начин. Али као што сам рекао, суштина целе приче је у користољубљу. Човек је рођен као користољубив, а то се манифестује на много начина, не само материјално. Ја нисам користољубив јер сам схватио да је човек коначан и да је моја мисија да подучавам.
Јесу ли по вашем мишљењу ђаци преоптерећени?
– Јесу, школа треба да буде релаксирана, да буде радост. Дати ученицима сваки дан по седам часова је злочин. Боље да програм буде на нижем нивоу, а да деца имају пет часова у врх главе. Професор одржи три часа и ако мора дуже од тога да остане он је незадовољан, замислите како је тек деци. Сматрам да су по три часа српског и математике у току недеље сасвим довољни. Али ту опет долазимо до користољубља, јер свако брани свој еснаф.
Сваки министар просвете је најављивао реформу образовања.
– Министар за просвету је вишак, тај ресор не треба да постоји. Министар је учитељица у Миријеву, јер кад узме први разред, она, чак иако има мало искуства, зна шта треба да ради. Она у ходу врши реформу, прво ће да избаци радне листиће, да научи децу шта је веће, мање, да броје, да сабирају… Министри за енергетику су наши најбољи инжењери који раде по електранама, а сам министар је вишак и не треба да постоји. Фискални савет је сувишан, он ништа не решава. Немам ништа против тих људи, али сваком обичном човеку је јасно да економска криза настаје јер владајући троше више него што зараде. Кад ја своју пензију распоредим, нисам у кризи. И држава може да пати. Занимљиво је истражити да ли постоји члан Фискалног савета који није ни у једном управном одбору. Да ли је могуће увести правило у Србији да један човек има једно примање? Сад ће многи да кажу шта овај прича, али то су реална питања која воде оздрављењу друштва.
Какав је ваш став о плагијатима?
– То није ништа ново, имате примере да су чланови немачке владе плагирали докторате. По мом мишљењу то је безначајно. Докторат је научни рад, а ти људи који нешто препишу се не баве науком. Они у суштини немају докторат, јер његово време је исцурило. То нису научници већ статистичка грешка. Ако ја сматрам да је нечији рад плагијат, објавићу критику у научном часопису. Дакле, није прича о томе за медије већ за научне часописе. Да ме не схватате погрешно, не браним никога. Једноставно, некима је докторат само потребан.
Да ли је универзитет требало да реагује?
– Универзитет штити себе, он је институција од националног значаја. Ја не познајем ректора и проректоре, они вероватно имају сличан став и неће да се баве дневнополитичким питањима. Нису они заузели никакав политички став већ знају како се критикује научни рад. Он се не критикује у Данасу, јер Данас је информативни лист, има едукативни карактер, али није позван да оцењује да ли је нечији докторат плагијат или не.
Да ли је вас неко плагирао?
– У неколико радова које сам рецензирао сам пронашао делове својих, послао сам обавештење уредништву часописа и они нису објављени.
Ко је Стојан Раденовић
Професор Стојан Раденовић је каријеру започео као наставник математике и нацртне геометрије у Четрнаестој београдској гимназији, потом је предавао на Природно-математичком факултету у Крагујевцу, па на Машинском факултету у Београду, одакле је отишао у пензију. Са око 40 домаћих и преко 90 страних коаутора објавио је велики број научних радова, преко 130 у часописима са СЦИ листе. Има више од 4.000 цитата. Области којим се бави су функционална и нелинеарна анализа.
Текст објављен у оквиру додатка Данас Школа.
„Данас“
