САША ДРАГОЈЛО
(Преузето са портала „Билтен“).
Термин “дуално образовање” односи се на промјене које ће захватити средње стручне школе у Србији и подразумијева образовање уз рад, што значи да у животима ученика, осим учитеља, нову улогу надгледника имају и послодавци који заузврат добијају један базен готово бесплатне радне снаге.
Успостављање дуалног образовања за мандатара будуће владе представља један од најважнијих реформских пројеката. Оно што промотери овог наводно успешног концепта пропуштају да кажу јесте да се њиме продубљује класна раслојеност међу самим ученицима, да се смањује могућност индивидуалног развоја и да се, уз јавне трошкове, додатно погодује послодавцима који добијају готово бесплатну радну снагу.
За само четири године владавине српски се премијер Александар Вучић у очима ревизорске логике евро-атлантског капиталистичког центра наметнуо као “фактор стабилности на Балкану“, “неустрашиви реформатор” и неуморни носилац “транзицијског процеса” на чијим ће крилима Србија коначно постати респектабилна чланица радосне европске породице народа. Салве похвала са некада “анти-српског Запада” којим бившег Шешељевог шегрта редовно обасипају, илустративно потврђују да изрека о националистима као највећим издајницима “националних интереса” није само пуцкетава флоскула, већ структурна правилност која идеално служи за анестезирање народног незадовољства на капиталистичкој полупериферији. Но, за разлику од својих “демократских” претходника – не рачунајући трогодишњи неолиберални blietzkrieg првовенчаног србијанског “реформатора” Зорана Ђинђића – актуелни српски премијер је паралелно са материјалном реконфигурацијом привредног живота преузео и апсолутистичко-просветитељску улогу едукације “грађанства у транзицији” или, како он сам отворено истиче – “промене свести” грађана.
Уз стандардни неолиберални репертоар о “фискалној консолидацији”, “рационализацији јавног сектора” и “структурним реформама”, Вучић агресивно заговара и својеврсни вредносни “веберијански обрт”, промовишући “предузетнички дух” као еволутивно достигнуће, те “екскомуникацију” анахроног самоуправљања и радничких права, као темељне задатке које треба обавити да би Србија коначно закорачила “у савременост”. “Безмало цео свет данас почива на идеји такозваног социјалног дарвинизма – ко је јачи тај успева и пролази…“Ми смо и даље у фази у којој се лажно боримо за правду, правичност и једнаке шансе…” изјавио је српски премијер 2014. године у једној од неколико хиљада медијских инкарнација којима свакодневно бомбардује емоционално-когнитивне мапе грађана Србије.
Но, Вучић, за разлику од већине других политичких покровитеља капитала, у тој жестокој борби за “еманципацију” јефтине радне снаге, понудио је и сопствено тело као идеал-типски модел и жртвени залог за “будућност у коју верујемо“: он је на ногама пре првих петлова, прегалнички ради 15 сати дневно, а када и стигне да “убије око” он даје пример радницима, грозничаво сањајући о томе како ће надређени оценити његово залагање. “Пет речи које су уз одговорност најважније јесу рад, рад, рад, рад и рад!” папагајски понавља своју ora et labora реторику, не обазирући се на чињеницу да је тај рад у Србији неплаћен, потплаћен и/или пословично пропраћен свакодневним шиканирањем.
У том контексту, најава увођења дуалног образовања у средње стручне школе у Србији представља логичан корак у завршним фазама рестаурације капитализма и глобалној “трци ка дну” у привлачењу страних инвеститора.
Корак даље: корпоративне учионице
Увођење дуалног образовања у државе са флуктуирајућом демографском сликом, нестабилном привредом и тржиштем рада, чини се погрешно из више разлога.
Дуално образовање “патентирано” је у Немачкој и захтева изузетну спону школе и привреде, представља учење на радном месту и у занатској школи, а ученици су у посебном образовно-радном односу са “послодавцем”. Влада Србије је донела Стратегију о образовању 2012. године, док је са процесом увођења кооперативног образовања са елементима дуалног модела започела још 2014. увођењем у систем школства три образовна профила: бравар заваривач, индустријски механичар и електричар. Целокупан систем реформи Средњег стручног образовања и васпитања (ССОВ) подржавају Немачка, Аустрија и Швајцарска, а до сада је око 40 компанија отворило врата за 400 ученика који се школују по овом систему, а у 2016./2017. години планирано је укључивање још 16 школа у кооперативно образовање са елементима дуалног модела, кажу подаци Привредне коморе Србије (ПКС).
Но, јака спрега између школе/државе и привреде у земљама зависним од страног капитала и са јефтином радном снагом значи само нову распродају националног суверенитета и “радно способне деце” као својеврсних економских јањичара, док корпорације пенетрирају директно у младо образовног ткиво, моделирајући га по својим производним потребама, на тај начин прескачући тај непотребни bad for bussines давеж скројен путем “социјалног дијалога” и демократије. У Студији изводљивости “Дуалног средњег стручног образовања у Србији” коју је Влада Србије наручила од Немачке организације за техничку сарадњу (GIZ), као актери који обликују образовне профиле наводе се удружења послодаваца, компаније и надлежна Владина тела, док се синдикати и наставници наводе као потенцијална језгра “отпора према променама”.
“Социјални дијалог” између послодаваца и оних што “производе вишак вредности” је и до сада био на нивоу протокола, а са увођењем дуалног образовања тај процес се додатно подрива тиме што се деца увлаче у “радни процес” који не могу да избегну путем обавезног средњег образовања, док формирање некаквих “школских синдиката”, више делује као артистички концепт него идеја спроводива у реалности. Експлоататорска срж дуалног образовање у српској привреди очита је и из предлога финансирања које, како студија признаје, “изискује највише ресурса”. Предвидљиво, на првом месту се наводе субвенције од стране Владе, па тек онда предузећа. Додатно, неће бити никаквог плаћања накнаде ученицима који проводе мање од 50% програма стручног образовања у предузећу, док се за ученике са већим уделом проведеног времена плаћају накнаде које тек треба да буду одређене законском регулативом.
Специјализовано знање и слаба тржишна вредност
На први поглед, изгледа да је прихватање програма ССОВ у Србији задовољавајуће, јер се 75% оних који се уписују у средњу школу одлучују за трогодишњи или четворогодишњи програм ССОВ у некој од школа. Међутим, од ученика који заврше ове програме, веома велики проценат наставља даље школовање из два разлога која су потпуно карактеристична за фрагилну економију периферије: прво, тржиште рада није способно да апсорбује квалификовано особље, и друго, ученици који заврше средњу школу не сматрају пословне понуде након средње школе привлачним због чега се одлучују да наставе школовање како би побољшали своје шансе за касније запослење.
Да би дуални систем образовања имао смисла, потребан је дугорочни развојни план привреде где се узимају у обзир структурне промене као што су потребе тржишта рада, економске флуктуације и демографски “развој” једне земље. Ако привреда не поседује стабилност да је могуће предвидети који ће кадрови и у којој мери бити потребни у наредних 10 година, може доћи до контраефекта и повећања незапослености уско специјализованих кадрова “нетренираних” за прилагодбу на тржишном рингишпилу. Увођење дуалног образовања делује као само још један од метода субвенционисања страних инвеститора којим се држава Србија обавезује да о трошку пореских обвезника финансира “васпитање” јефтине/бесплатне радне снаге под кринком “прогреса” и “структурних реформи”. С обзиром на “одлив мозгова” – али и кичми, руку и ногу – “трбухом за крухом”, државе капиталистичког центра свакако су у win-win ситуацији, јер их ти кадрови чекају како год да окренеш.
Однос центра и периферије јасно је демистификован и дистинкцијом која се прави између улога привредних комора у Србији и Немачкој у креирању курикулума. Наиме, аутор студије каже да коморе у немачком систему стручног образовања нису укључене у развијање курикулума због њихове блискости са предузећима и послодавцима, док се у “српском контексту” тврди да Привредна комора може имати “важну улогу у увођењу и функционисању дуалног система стручног образовања”. Наравно да може, јер њена суштинска улога и јесте да буде агенција за подмићивање страних инвеститора, уподобљавање регулаторних оквира и дисциплиновање радне снаге, чиме се status quo периферних држава непрестано репродукује.
Класни филтер
Неолиберално образовање засновано је на хегемонији “тржишних решења” под хранитељском заштитом државног апарата и само је још једно оружје у служби репродукције класних разлика. Уз креирање јефтине радне снаге за велике компаније, дуално образовање ће, попут каквог класног филтер-апарата, преточити позиције деце из сиромашних породица са слабијим културним капиталом у зацементиране позиције уско образованих радника, чија ће позиција директно зависити од корпоративне милости – од “школске клупе па до гроба”. На тај начин, деца из нижих класа се “киднапују” и од високог образовања, чиме се априори онемогућава њихово напредовање кроз друштену структуру и оспособљавање за сналажење у сложеном глобализованом свету.
Такође, фрагментисано образовање које је усмерено на “део”, а не “целину”, јесте значајно за један део економске сфере – која је прекрила поље друштеног/политичког – али је погубно по развој демократски настројених појединаца у свету који хиперпродукује знање и социјалну/класну неједнакост. На тај начин се класно депримирани још више алијенирају од процеса политичког промишљања и одлучивања, а сама “политичка неписменост” се уздиже као мера друштвеног/економског “прогреса”. Деца-радници у школама-компанијама од малих ногу ће се учити да поштују газду, тренирају послушништво и презир према побуни и мишљењу “својом главом”.
Недавно, након што је избио скандал о злостављању радника у Јури, јужнокорејској фабрици електро-каблова у Лесковцу, српски је премијер видно изиритиран читаву ствар назвао “хајком против инвеститора”, а на опаску новинарке да су у тој фабрици терали раднике да носе пелене, да је мобинг нормализован и да су услови за рад нељудски, Вучић је предвидљиво одговорио да је то само заостали дух “социјалистичке самоуправне свести” коју под хитно морамо да “екскомуницирамо” ако хоћемо да напредујемо. Како ствари стоје, чини се да му “промена свести” грађана Србије добро иде, те може очекивати нове похвале његових “послодаваца” из реда крупног капитала и високе политике.
