Кад младима пукне филм:

Исповест оних који су напустили Србију и више се никада нису вратили

„Искористи прилику и бежи одавде што пре“, све је чешћа реченица коју млади чују од својих искуснијих родитеља, рођака и пријатеља.

Четворо наших саговорника послушало је тај савет и отпочело нови живот преко гране док је њих четворо одлучило да се, после живота у иностранству, врати у Србију.

Скупе, преопширне студије и слабо плаћени послови до којих је тешко доћи, главни су разлози које осморо младих Срба и Српкиња наводе за одлазак из земље. Нико од њих не сматра да из Србије треба бежати главом без обзира, већ само да ово поднебље не пружа младима довољно могућности. Ипак, ни живот у иностранству није лак. Када причају о томе зашто су се одлучили за живот ван земље у којој су рођени, млади углавном наводе да су се у Србији осећали безнадежно. Без посла, без прилике за развој, чак и без прилике да докажу да они могу да надмаше и сами себе.

Баш то што им недостаје у иностранству често је пресудни разлог да се врате: родитељи, пријатељи, навике, корени који те вуку да се вратиш, али и жеља да сада као млад и успешан човек покушаш да и у Србији створиш живот о ком си сањао.

А да им је та прилика пружена на време, кажу, не би ни помислили да напусте своје људе и своју земљу.

Марија Рајић (27), стјуардеса у Абу Дабију:

Било ми је доста забадања носа

Отишла сам из домовине јер нисам била срећна. Било ми је тешко да се носим са тим синдромом жртве, безизлазних животних околности, недовољног поштовања мојих способности и амбиција, партијског система запошљавања, забадања носа у туђа посла, сталног осуђивања других, песимизма и свега осталог отровног за ум једне младе особе.

Пре две године сам се преселила у Уједињене Арапске Емирате, јер сам по завршетку студија добила посао стјуардесе у Абу Дабију. Пре тога сам у Београду имала два посла, оба преко омладинске задруге и никакву шансу за сталним запослењем. Одмалена сам имала жељу да живим у иностранству, која је током студија постала још већа. Нажалост, у Србији нисам успела да зарадим новац за школарину, па ми се та жеља остварила нешто касније.

Абу Даби је другачији свет. Почев од њихове културе, хране, великог броја националности, па све до температуре која не пада испод 20 степени. Стандард је веома висок, а самим тим и цене. Ипак, и плата коју примам је вишеструко већа од оне коју сам имала у Србији, па могу да приуштим неке ствари које се код куће сматрају луксузним. Иако сам у Абу Дабију странац и као жена имам мање слободе, док ми јако недостају породица и пријатељи, враћање у Србију ми је последња опција. Бар док је Србија онаква какву сам је оставила.

Димитрије Јовановић (20), студент у Бечу:

Дилема због породице

У Аустрију сам се преселио по завршетку гимназије, вођен жељом да проширим видике и уписао сам права на Бечком универзитету. Кад се неко одлучи на такав потез, мора да буде спреман на усамљеност, понекад и на неприхватање од околине.

Студентски живот у иностранству је доста стреснији, почевши од језика до тога да сам организујеш живот. Навикли смо да основне ствари имамо пружене, а када нестану, схватиш да није лако. Месечно је за живот у Бечу потребно 800-1.000 евра, наравно, ако не живиш као аскета. Када сам кретао, имао сам огромну дилему због породице, друштва и дуге везе. Тада ми је отац рекао да одем и ако ми се не свиди, увек могу да се вратим, а да ће они увек бити ту за мене. И тако је и било.

Борис Анђић (26), запослен у фирми за односе с јавношћу у Аргентини:

Фале ми шетње Калемегданом и Адом

Преселио сам се у Аргентину одмах по завршетку средње школе, 2008. године.

Живим у Буенос Ајресу и радим у фирми која се бави односима с јавношћу. На корак одласка из Србије сам се одлучио јер ми отац живи у Аргентини, а и добио сам шансу да студирам на јако добром универзитету.

Осим тога,имао сам прилику да научим шпански језик, што ми је одувек била жеља. Земља у којој живим је у сличној економској ситуацији као Србија, тако да су и могућности које ти пружа сличне. Аргентина је пре шест-седам година имала скоро исте цене као Србија, тако да сам могао да приуштим себи малтене исте ствари као и пре пресељења. Сад се ствар мало преокренула и Буенос Ајрес је постао поприлично скуп град за живот. Тако да суштинске разлике у животу у Аргентини и Србији нису велике, иако су те две земље удаљене једна од друге више хиљада километара (можда највећа разлика лежи у фанатизму за фудбал). Сматрам да живот у иностранству зависи од земље у којој сте и од особе до особе.
Мени је првобитан план био да се после завршених студија вратим у Србију, али сам убрзо нашао посао и остао.

Ипак, мислим да ћу се вратити кад-тад. То је моја земља и тамо су ми породица и пријатељи, храна коју волим и шетње Калемегданом и Адом, које ми много недостају.

Стефан Томић (24), кувар у Њујорку:

У САД вас цене и кад нисте у странци

Спонтано ми се указала прилика да одем у Њујорк, коју нисам смео да пропустим. Први план је био да одем на неколико месеци, али како је време одмицало, све је већа била жеља за останком. Сад сам већ годину дана овде и радим као кувар у једном од њујоршких ресторана. Поредећи са Србијом, све је јако скупо. Све је то сразмерно, зарађујеш више, али више трошиш.

У Америци вам расте апетит – желите више, мислите да можете боље и то вас натера да будете бољи. Најпозитивнија страна живота у Америци је то што се цени ваш рад и залагање, чак и ако нисте ни у једној странци. Ако се трудите, можете да напредујете. Србија је земља у којој сам рођен и одрастао, а Америка земља у којој градим себе као личност и планирам породицу. Обе су срасле као део мене. Али сви који имају прилику да искусе живот у иностранству треба да је искористе. Мислим да те ниједна земља, па тако ни САД, не дочека широм раширених руку. Све је на теби, био у Америци или у Србији, судбина је у твојим рукама, само је питање којим ћеш путем кренути.
(Блиц/Ивана Недић)