О каквој појави се овде ради?

У Србији се нагло шири једно схватање улоге медија које не подлеже никаквим ограничењима, а како видимо, ни јавним критикама. Та улога се разумева од неких медијских кућа као засићивање јавности порнографијом у слици и речи, у све тежем облику. Сваки дан се објављују у неким дневним медијским издањима, штампаним и телевизијским, слике и неприлике оних сексуалних форми које се могу наћи у специјалним часописима, посебним филмовима, на посебним местима. Сцене приватних оргија естрадних индивидуа, са тобож засенчивањем, испуњавају странице ових новина таквим интензитетом да ћемо ускоро одсуство таквих слика и речи примити као информативну ускраћеност.

Поплава вулгарности и порнографије, посебно у ТВ ријалити програмима, шири се Србијом и нема добровољаца (има ли институција?) да нешто учине по том питању.

Бар два питања траже брз и одлучан одговор. Јачање порнографизације дневних медија некуда води. Та тенденција је све јача и морамо се запитати шта ће бити сутра. С друге стране, морамо потражити одговор на питање односа приватног и јавног живота. Мора се наћи форма за заштиту вредности приватног живота. И оно што је од највећег значаја: где су границе слободе медија? Није слобода већ анархија, када се угрожавају, заправо нападају моралне и културне вредности које стабилизују животе појединаца, породица, нације.

Не треба бити пророк па закључити да ће снажење порнографизације медија обесмислити сваки јавни морал и приватне вредности. Та деструкција јавног морала је тако силовита да се морамо уплашити. Избрисаће се разлика између примитивизма и цивилизације, стида и брутализма, свести и нагона. Цивилизован живот се темељи управо на разлици јавног и приватног морала. Оно што могу да допустим себи у алкохолисаном стању мора бити моје право само до границе када почнем да угрожавам другог, било у комшилуку или на јавном месту.

Сексуални егзибиционизам и оргије могу бити приватно задовољство, али до оне црте када почиње угрожавање вредности оних људи који налазе задовољства на другој страни. Наравно, модерно друштво се постарало да свако дође до својих уживања и задовољстава, али тако да један не омета и не вређа другог. Ко хоће да гледа спорт, иде на утакмице и не тера комшију или незнанца да и он иде на стадион. Ко хоће порнографију, одлази у специјализоване продавнице „штампане моћи“ или купује касете са реализованом сексуалном маштом, али притом не притиска оног другог да му се придружи. Нека сам грицка семенке и ужива у свом избору.

У нашој јавности, општем моралу, дешава се управо супротно. По каквом праву телевизијска станица улази у приватан стан са бруталним псовкама. Имају ли право дневне новине, на сваком киоску, да објављују тешку порнографију? Они са плићом памећу, казаће да је даљински управљач у твојим рукама и можеш да промениш канал, а када дођеш на киоск ниси у обавези да купиш развратност. Да, може се разумети оно што Шпенглер назива еманципацијом новца. Треба продати робу по сваку цену, и то што више. Али и ту постоји неки ред. Када одлазим у пекару, ја не купујем јабуке него векну хлеба. Када купујем дневне новине, ја нисам у порнографској радњи.

На неконтролисано ширење порнографизације дневних медија мора се реаговати. Због права и слобода заједнице. Деца која су се нашла пред екраном са скаредним псовкама које, због доброг васпитања, не изговарају, морају се психолошки, васпитно и културолошки повредити. То јесте насиље над цивилизованим нормама и обичајима. Приговор да би то било сужавање слободе медија је лажан у самом старту. Нема слободе тамо где се не поштује слобода другог. Схватање по ком је слобода у рукама онога који гледа „телевизијску моћ“ или чита „штампану моћ“, а не онога ко производи дневну порнографију, погрешно је.

Постоје опште вредности културе и морала које се штите без обзира на то да ли појединац или група ужива у тим вредностима. Држава и гринпис група воде борбу за одбрану чистоће река од разних загађивања без обзира на то да ли се ми купамо у тој реци или уопште посећујемо њене обале. Дакле, држава као институција која води бригу о свима, и удружења грађана која су мотивисана одбраном неких вредности предузимају неке кораке да би сачували цивилизацију. А свакоме је јасно да цивилизација има и своје противнике.

Како сада стоји ствар са неким штампаним и електронским медијима у Србији, имамо пуно разлога за забринутост. Јавне вредности и вредности приватног морала се порнографишу под изговором да се тако доприноси слободи медија. Ништа погрешније.

Др Зоран Аврамовић, социолог