ШТО СЕ НЕ БИСМО МРЗЕЛИ, КАД ТАКО ЛЕПО ТО УМЕМО ДА РАДИМО?
Ја никад не сретох чуднији свет од просветних радника. Муштикле ми!
Неко је прво закувао причу на рачун ТиО и Информатике као обавезних предмета у школама. Какве везе имају тестерица и шперплоча са компом, нисам још сконтала. Оно, није да нисам покушала да претестеришем компјутер у пар наврата кад ми је цркавала матична плоча, али, да сам га залила масном содом, имало би везе с хемијом, а не са техником…
Искрено, мени је знање из Општетехничког (тако се звао тај предмет) значајно у животу. Много тога научих о саобраћају, о струји, научила да поправљам стварчице по кући, баратам шрафцигером, а шмирглам одлично!
Компјутери су измишљени кад сам већ била „свој човек“. Тако сам о свом трошку завршила курс за сналажење на њима, а усавршавам се како умем и знам. И никако ми није јасно какве везе имају информатика и техничко!
Знам ја да су по школама обучавани наставници Техничког да баратају компјутерима, кад се исти по школама појавише. Али, после тога су многи завршили факултете баш за информатику. И, уместо да и ТиО и Информатика буду заступљени у школи, неко (увек тај „Неко“ поквари све) се досетио да Информатику баци у изборне предмете, у информатичкој ери! Као, ђаци ће сами код куће научити да иду на Фејс, сами ће гледати порно сајтове, па самим тим знају више о компјутерима од наставника, шта ли?
И Домаћинство је изборни предмет, а хеклање може баба да их научи, а за кување имају рецепте са нета! И Чувари природе су неки изборни предмет, као да не могу да сачувају природу без тога!
Па, искрена да будем, не могу. Заиста сматрам да је формално образовање из наведених предмета веома битно. Из Информатике посебно битно. Јер, познавање компа није стављање ласцивних селфија на ФБ и инстаграм.
Али, да се вратим ја својој причи. Зашто сам је започела уопште?
Зато што читам како се месецима просветни радници међусобно препуцавају на друштвеним групама. Са све: „Ви сте, колеге који предајете ТиО КРИВИ што Информатика није обавезна!“ И са све: „Ви, колеге информатичари, не разумете да деца боље знају о компјуттерима од нас самих!“ и слично. Са све „Ви“. А иза тога су ненаписане псовке.
И нико, али нико, не псује оног „Неког“ који је све то закувао!
За псовке и мржљу смо сами криви. За остало, хајде да размислимо!
Треба нам коренита промена система образовања, а не псовке!
А дотле, радимо оно што најбоље умемо – мрзимо једни друге.
За сад, мрзе се само техничари и информатичари. Штета!
Хајде да се мало мрзе хемиари и физичари, биолози и географи, ликовњаци и музичари, србисти и математичари.! Што да не?
Зашто сам баш тако категорисала? Па, ионако је небитно, ниђе везе свакако!
Остадоше само јадни учитељи.
Они нека се мрзе међусобно!
Ивана Бошњак Бошњак
