Где је проблем са ријалити програмима?
Поплава „фармовштине”, „парења” и „великобуразерског надзирања” није се случајно појавила, већ с разлогом. Служи за заглупљивање народа, рећи ће многи. Међутим, истраживање часописа ФБГ показало је да су ови садржаји врло комплексни и да имају бројне функције које иду у прилог искључиво владајућим структурама и власницима крупног капитала. Осим профита који убира неколицина појединаца, сврха ријалитија је да просечном гледаоцу без много труда стави до знања колико је бољи, успешнији, мудрији и моралнији од разних учесника, који се циљано бирају са маргине друштва.
Наши саговорници, како стручњаци, тако и бивши учесници, сложни су у томе да овакви програми огољавају и разоткривају српске душе. Неки осуђивачки закључују да скидају слој по слој док не зачепркају по нашим ниским страстима, док други иду и даље тврдећи да су такви програми добар шлагворт за анализу колективног управљањa људским слабостима.
Васил Хаџиманов, музичар и композитор
Постоје два нивоа проблема. Први је лични ниво, где ми бојкотујемо шунд. Неки људи гледају ријалити програме како би могли да коментаришу да је то грозно, али за више културе се бори тако што се ти садржаји не прате. Други је ниво Министарства културе које треба да те програме опорезује.
Јасмина Лорин, диригенткиња хора „Вива вокс”
Одговорност је на радницима у култури. Ми не смемо да посустанемо. Можда је флоскула, али ја верујем да се труд исплати. Тешко да се једним протестом нешто може променити, што не значи да не подржавам ту акцију, али мора још да се ради. Међутим, тешко је мотивисати људе у овако тешкој економској ситуацији да волонтирају и да раде за мале хонораре.
Марко Видојковић, писац
Побуне и петиције нису плодотворне јер показују колико су они који су против ријалитија у мањини. У друштву које тоне у блато, култура не да не може да се брани, него не може ни да опстане. Мада сам ја оптимиста, можда култура више и не постоји.
