Милан Влајчић: Ријалити је дете наше културне, просветне и политичке сцене. Кад погледате пренос Скупштине, то је исти програм, ништа мање сраман

Поплава „фармовштине”, „парења” и „великобуразерског надзирања” није се случајно појавила, већ с разлогом. Служи за заглупљивање народа, рећи ће многи. Међутим, истраживање часописа ФБГ показало је да су ови садржаји врло комплексни и да имају бројне функције које иду у прилог искључиво владајућим структурама и власницима крупног капитала. Осим профита који убира неколицина појединаца, сврха ријалитија је да просечном гледаоцу без много труда стави до знања колико је бољи, успешнији, мудрији и моралнији од разних учесника, који се циљано бирају са маргине друштва. У српској верзији, проналазе их и ван маргина. Уљуљкани у сопствену супериорност, сматрају стручњаци, посматрачи (а неретко и воајери) не размишљају о смањењу плата, о неспретно смишљеним платним разредима. Тек штрајк или било који други вид бунта није им/нам ни на крај памети. Али давно су социолози утврдили да гледаоци нису пасивни и да им, посебно у време кабловске и дигиталне телевизије, не можете „сервирати” шта ви хоћете.

Тај тренутак отрежњења, који се пре или касније деси код свих, посебно је занимљив. Када се освестите, схватићете да један Кристијан Голубовић (кога чека вишегодишње издржавање затворске казне) за једну сезону насиља и примитивизма у Лисовићу заради плату за коју професор ради „тричавих” 20 година. То је изузетно фрустрирајуће за све слободоумне, а наставници су ваљда једни од њих. Притом, према речима психолога, људи имају потребу да се задрже на програмима који их нервирају (зашто би, у супротном, ико гледао пренос скупштинског заседања) и да их критикују, нетремице их гледајући. Тако се деси да „Фарму” некад гледа сваки трећи грађанин Србије, што значи сви друштвени слојеви. Треба ли се томе одупирати и како?

Наши саговорници, како стручњаци, тако и бивши учесници, сложни су у томе да овакви програми огољавају и разоткривају српске душе. Неки осуђивачки закључују да скидају слој по слој док не зачепркају по нашим ниским страстима, док други иду и даље тврдећи да су такви програми добар шлагворт за анализу колективног управљањa људским слабостима.

Весна Вукелић Венди

Једина која сматра да су ријалитији позитивна појава јесте фолк-певачица Весна Вукелић Венди, која је у тренутку објављивања овог часописа ушла у „Фарму”.

– Била сам на почетку сумњичава јер сам страховала да, ако бих се скроз у духовном смислу оголила, то би неко могао да злоупотреби. Касније сам схватила да је ријалити у ствари „демаскирање живота” и да представља реалан живот у микросвету. Ту су намерно доведени различити пелцери људских карактера. Ријалити нам је оголио чињеницу да смо 35 година ишли на концерте Зорице Марковић, а тек у „Фарми” и „Великом брату” схватили смо да је та жена морални дегенерик. „Фарма” је пресек нашег друштва тренутно – подвлачи Венди, додајући да у друштву постоје „кратковиди” и они који размишљају о томе што чују и сазнају. – То је разлика између љубопитљивих, који желе да вирну „преко плота”, да чују шта се прича у комшилуку, и радозналих, који желе да знају. Зато се ја, гледајући ријалити програме, бавим психоанализом учесника. Пратила сам и изјаве оних који се противе ријалитијима и видела да ниједан еманципован човек нема критизерски став према ономе што народ гледа. А ова квазиелита, коју чине сецикесе и простаци, само жели да моралише.

Зоран Миливојевић

„Професори треба да укажу деци на то да је Кристијан паметан, али криминалац!“

Психолог Зоран Миливојевић сматра да су гледаоци ријалитија буквално увучени у примитивну тематику.

• Људи гледају не зато што им се свиђа, већ управо супротно, они се задрже на програму који их нервира и константно га критикују. То и јесте поента. Екипе психолога бирају људе за које знају да ће изазивати конфликт, насиље и увреде. Кад то приде подржавају и јавне личности, онда је погрешан узор за младе. Међутим, ријалити може да се гледа на други начин – тако што ће раскринкавати те ликове који се фолирају пред публиком – напомиње Миливојевић и додаје да је то одличан материјал за анализу негативног примера. – Ево погледајте Кристијана Голубовића, на пример. Реч је о паметном човеку, али криминалцу. Његов утицај је негативан. Професори морају да се дотакну ових тема и да изразе негативан став – подвлачи Миливојевић.

Милан Влајчић

Не зна се шта је горе – Скупштина или Маца Дискреција

Искусни новинар и филмски критичар Милан Влајчић каже да ријалитије гледа с благим подсмехом и ужасом.

– Ријалити је дете наше културне, просветне и политичке сцене. Кад погледате пренос Скупштине, то је исти програм, ништа мање сраман. Трудим се да то не гледам дуго јер немам времена, ипак сам у поодмаклим годинама. Када уђе моја жена из друге собе, која је ригиднија од мене, искључи ТВ апарат и изгрди ме – духовито препричава Влајчић, уз опаску да, ипак, не треба гледати такве програме. – Срамно је што је РЕМ дала националну фреквенцију телевизијама које пуштају ријалитије. Треба им одузети фреквенцију, нека иду на кабловску. Поред тога, велики проблем је што 90 одсто породица има само један телевизор. Лако је мени, ми у кући имамо три телевизора. Међутим, сиромашна, гладна породица бира такав програм, најнеписменија…