Вербић: Реформа образовања је стална
Ивић: Вучић заборавио да је влада у којој је био потпредседник 2012. усвојила Стратегију развоја образовања у Србији до 2020.
Турајлић: Бесмислена премијерова изјава
АУТОР: В. АНДРИЋ (Данас)
Изјава председника Владе Србије Александра Вучића да ће 2016. бити година реформи у сфери образовања и здравства и уздржан став челника Министарства просвете, поново је отворила питања да ли је премијер амбициознији од „свог“ министра просвете Срђана Вербића или је Вучић склон великим обећањима без покрића.
На питање какве се то промене спремају идуће године, министар Вербић за Данас је кратко одговорио да „реформа образовања није нешто што се мења тачно одређених датума већ она траје стално“.
– Сигуран сам да је премијер мислио да у следећој години буде више улагања у секторе образовања и науке – тумачи Вербић премијерове речи.
Иван Ивић, један од наших водећих стручњака за образовање, оцењује за Данас да су Вучићеве најаве о 2016. као години реформи „импровизација“.
– Очигледно је Вучић заборавио да је влада у којој је он био потпредседник, а Ивица Дачић премијер, 2012. године усвојила Стратегију развоја образовања у Србији до 2020, а ова влада акционе планове за реализацију те стратегије. Шта је то него реформа? Никакве друге реформе не може бити. Нажалост, још увек се ништа не ради на примени решења из Стратегије – оцењује Ивић, напомињући да је „Вербићева изјава у реду“, јер неке од предложених мера подразумевају и издвајање финансијских средстава за њихово спровођење, што је такође записано у акционим плановима.
И Србијанка Турајлић, професорка Електротехничког факултета у Београду у пензији, сматра да је министар Вербић у праву.
– Реформа образовања није једнократан потез, попут смањивања пензија или повећања цена струје. Реформа је процес који захтева јасно дефинисан циљ, кораке који ка њему воде и време за које се поједини корак може реализовати, као и неопходну финансијску подршку за све то. Међутим, важније од свега тога је да влада постави образовање као приоритет. То мора да се види у буџету, али и у односу који ће влада имати према просветним радницима, као и у активностима које би цело друштво усмериле ка разумевању значаја реформе и неопходности ангажовања свих ресурса – истиче Турајлићева.
Нажалост, додаје, све што је влада радила у последње три године, укључујући и недопустиво понижавање наставника током штрајка, „даје основа да се премијерова бесмислена изјава схвати као још један маркетиншки потез“.
И неколико месеци раније Вучић је изашао са амбициозном прогнозом да ће дуални систем образовања у нашој земљи почети да се примењује од 2016. или 2017. године, након чега је из Министарства стигло појашњење да се „на развоју дуалног система већ ради, тако што се у седам школа у Србији развијају нови трогодишњи профили и то у сарадњи са неколико компанија“. Случајно или не, пропуштено је да се каже да је овде реч о такозваном кооперативном образовању које има елементе дуалног система, али да се те две ствари никако не могу изједначавати. А још мање да се дуални систем може увести за тако кратак рок, јер су земље немачког говорног подручја, у којима је тај модел стручног образовања најзаступљенији, потрошиле године да би га развиле.
Из ресорног министарства засад стижу само незваничне информације да ће промене у стручном образовању у наредним годинама ићи у правцу укључивања већег броја профила у модел кооперативног образовања, што је далеко од правог дуалног система образовања, какав је познат у Немачкој и Аустрији.
– И Вучићеве изјаве о дуалном образовању су такође импровизација. Он не прави разлику између дуалног система и појачане практичне обуке у средњим стручним школама. Дуални систем је по правилу везан за трогодишње занатске школе где се ученици школују директно за одређене фирме. То је врло ограничена могућност и у Министарству просвете то јако добро знају. У Стратегији развоја образовања и акционим плановима је записано појачавање практичне обуке у четворогодишњим средњим стручним, као и у високим струковним школама, јер оне пате од тога да су школски, а не практично оријентисане. То треба јасно раздвојити од дуалног образовања – категоричан је Ивић.
На извесну несинхронизованост Вучића и Вербића или можда другачије виђење неких ствари, указује још неколико примера.
Реформе у школству су заузеле значајан део Вучићевог експозеа, у коме је најављивао да ће „ова влада реформисати образовни систем“. Занимљива је његова изјава да је неопходно развијати независан систем екстерне провере који би кроз вредновање резултата учења био основа за унапређење школске праксе, а баш за време владе у којој је био потпредседник, Србија је испала из међународног истраживања ПИСА 2015 због неажурности Вербићева два претходника.
Вучић се успротивио и масовном поклањању оцена и инфлацији вуковаца, а управо је Вербић дао „ветар у леђа“ таквој појави, променивши услове уписа у средње школе, по којима је дат већи значај успеху из основне школе него на завршном испиту.
