Попечитељ који не воли синдикате

Навикли смо да у фотељи министра просвете седе политичари, правници, лекари, професори на приватним факултетима… А како се на том месту осећа теоријски физичар, стручњак из области вештачке интелигенције и доктор за ђачке тестове, за наш лист објашњава управо Срђан Вербић, први човек образовања у Србији.

• У свом „прошлом“ животу видео сам и најталентованију децу, али и школе у руралним подручјима далеко од Београда, и имам широку слику о образовању. То јесте предност јер немам обавезе ни према коме, осим према образовању и ђацима. Једине које гледам и којима полажем рачуне јесу генерације које су сад у школи и оне које ће за десет година доћи на њихово место. Њихова реч је најважнија, они су ти који треба да оцењују рад и Министарства и целе државе. Када они буду дошли на тржиште рада, хоће ли рећи: Што сте нас оставили обогаљене за живот? или Хвала!? Они су једини који ће вредновати наш рад.

А било је довољно да укуцају у Гуглу и открију ко сам и шта сам

Кад сте ступили на дужност, новинари су рекли: „Ко је овај, па ми њега не знамо, није из политике…“ Колико Вам недостају страначка или политичка подршка?

• Новинари мисле да кад они неког не знају, нико га не зна. А било је довољно да укуцају у Гуглу и открију ко сам и шта сам. Политика ми не недостаје, нисам је ни упознао. Шалим се, али заиста, то што је неко стручњак, у другачијим околностима било би предност, овако смо сви ми министри мало бачени у ватру, али трудимо се.

Како видите образовање за 10 година у Србији?

• Волео бих да 2024. године видим далеко више школа које раде у једној смени. Тако би остајало и времена и простора да се ђацима организују бројне ваннаставне активности, али и вршњачко учењe и секције, које су скоро замрле. Нама нису потребни само часови, већ много више интеракције између професора и деце, образовање ван учионице. Потребно је да кроз стратегију образовања ускладимо средње стручне школе са тржиштем рада. Али не са оним занимањима која су данас тражена, јер у том случају деца не би требало ништа да уче. Већ да направимо прогнозу шта ће у том периоду бити тражено.

Школе у Јордану потпуно су избациле табле и креде и њихово образовање се потпуно преселило на интернет и таблет. Јесте ли имали времена да размишљате о увођењу ИКТ-а у школе по Србији?

• Наравно да сам имао, и мој закључак је да нама не недостаје технологија, већ искључиво мотивација. Проблем информатичке писмености скоро да немамо у поређењу са другим проблемима. Када ученику треба нешто за испит, сви одједном знају како да користе интернет и ресурсе. Ако не зна, сам ће научити или ће пронаћи особу која може да му помогне. Ако мотивације нема, ми можемо да ставимо шта год хоћемо на сајтове школа, нико то неће видети. Увођење нових технологија треба радити корак по корак. Посебно може да буде искоришћено у образовању одраслих. Друго, уместо штампања неких нискотиражних уџбеника, исплативије је да се ти наставни садржаје предају са таблета. Ми отварамо законске могућности, али ником ништа не намећемо. Закон о уџбеницима отвара могућност електронских уџбеника и свако ко хоће, може да их користи. 

Ниједан тест на свету не може да процени знање као наставник

Ви  сте доктор наука за тестове и оцењивање. Ко зна када ћемо поново имати овакву прилику да се наш рођени министар разуме у ту област. Зато Вас најлепше молимо да направите тестове који ће ђацима, уместо нас наставника, давати двојке, тројке, четворке и петице, а посебно – јединице! Па да се онда незадовољни родитељи нама жале на Вас, а не Вама на нас.

• (Смех) Право решење за то нису ни тестови, ни субјективно оцењивање, већ трећи модел који би био микс ова два. Тестови могу мање да провере знање него наставници, али су мање субјективни у оцењивању. Важно је да имамо више тестова како би наставници могли да калибришу своје инструменте за оцењивање. Ниједан тест на свету не може да процени знање као наставник који прати дете током читаве године. Наставник би требало да добије нормативне тестове, који би помогли да схватимо шта није било добро у раду наставника и које области ученицима нису довољно објашњене. Ако би постојала јединствена скала на нивоу Србије, то би био одличан аргумент за родитеље да им објасните зашто неко заслужује три или пет. Тада се оцене не своде на субјективну процену појединаца или на преговоре.

С друге стране, морамо да уважимо и притисак родитеља како бисмо напредовали. Па како наћи праву меру у оцењивању, а да деца не испаштају?

• Први корак ће бити промена начина оцењивања са увођењем формативних тестова.  Они би се односили на све наставнике истог предмета у оквиру истог разреда и не би били коришћени за оцењивање ученика. Нисам љубитељ тестова за ђака, волео бих, напротив, да се уведу тестови за одрасле како би се омогућило да само најбољи уђу у школски систем. А знамо да то сад није случај… А посебно бих то тражио приликом запошљавања у државној управи јер бојим се да тај улазни тест многи не би прошли.

Плаћамо и јуримо бодове који нам ништа не доносе. Хоћете ли нешто учинити да нас бар више не понижавају с оваквим семинарима за стручно усавршавање (част изузецима)? 

• Отворено ћу вам рећи: да је до само једне одлуке, сутра бих донео одлуку да се бодови више не користе као мерило за стручно усавршавање. Међутим, немамо ни други критеријум, ни бољи модел за то. То ми је посебно важно због будућих платних разреда, који ће нам омогућити да они који су бољи и вреднији буду и боље плаћени. То је основни смисао бодова.

Никада се нећу залагати за бољи материјални положај свих просветних радника

Поменули сте зараде. Када ће српска просвета добити министра који ће се у Влади борити за бољи материјални положај професора?

• Никада се нећу залагати за бољи материјални положај свих просветних радника, али ћу активно радити на томе да успешнији имају веће плате. Постоје драстичне разлике у систему образовања у зависности од тога ко где ради, од обданишта до факултета. Боли ме кад видим да неки сјајни људи имају исте плате као они које не интересује тај посао. Зато је уравниловка веома лоша и морамо променити систем напредовања.

Школе данас штрајкују и против Вас. Колико је школа у штрајку: 300, 500, 600, 1000 или више, а колико је то важно? У чему је порука Министарства просвете да „не штрајкују сви“? Да ли то значи да је штрајк оправдан једино у случају да сви штрајкују, или да су штрајкачи „лоши момци”, а да су они други, који не штрајкују, „добри момци”?

• Идеја штрајка је лоша. Наставници имају разлога за незадовољство, не само због смањења плата, него и због тога колике су биле досад. Затим, у Стратегији образовања пише да издвајање за образовање треба да буде више, а да се то не дешава. Међутим, новца нема и тога морамо сви бити свесни. Али расподела тих средстава треба да буде равноправнија.

Поручујете нам да „гледамо дугорочно“ и да другог решења нема. Зашто не дигнете, у наше име, глас против превисоких плата у другим јавним службама?

• Није тачно ни једно ни друго. Нападам плате у јавним службама, о томе се води стално жива дискусија јер су непримерено велике за Србију. Овај закон који ће сад бити донет, не обухвата јавна предузећа, али то није једини закон. Потребно је обезбедити механизам како да се у наредним годинама издвајања за просвету повећају.

Слажемо се да је потребна боља прерасподела буџета. Али Ви нама нудите „могућност за нове послове“. Значи ли то да ћемо радити више за исте паре или нам нудите допунски рад?

• То су две потпуно различите ствари. Један сегмент је да се у оквиру неког ценовника пропише колико вреди који посао, али то није могуће урадити у кратком временском року. Важно је да се остави могућност учитељици да, ако нема пун фонд часова, ради у продуженом боравку или у библиотеци. Тако би свако у школи био максимално искоришћен. Друго је проширена делатност школе, која омогућава додатну зараду свима који су запослени у школи. То је могуће спровести кроз школски туризам, издавање уџбеника или одржавање курсева језика итд., што би требало да пропише нови правилник.

Нисам срећан што је час од 30 минута дозвољен законом

Ваш помоћник за инспекцијски надзор Зоран Костић упућује неке поруке наставницима преко медија. Да ли сте му Ви наложили да плаши професоре одузимањем дневница и зашто?

• Костић ме је питао шта да одговори новинарима и ја сам му рекао да каже само оно што пише у закону. Нисмо сви задовољни што је у закону регулисано тако. Нисам срећан што је час од 30 минута дозвољен законом јер је то катастрофа и за пола сата је немогуће одржати наставу. Постоји примеренији начин да се боримо за своја права, а не да осакатимо ученике.

Стижем да „твитујем”, али једва

Одавно имате и свој лични блог, који Вас представља у светлу на које нисмо навикли од једног министра. Шта сте Ви: „књишки мољац“, заљубљеник у науку, педагогију, школу или нешто пето?

• Недостаје ми да будем активан на друштвеним мрежама и да причам о својим омиљеним темама – научном образовању и учењу. Као министар, шта год да кажем, то изазове велику буру и увек има оних који траже длаку у јајету, једну погрешну реч и онда се изгуби поента. Ево на пример, да имам само пет минута слободно, ових дана бих писао о слетању сонде на комету први пут у историји. То је огромно достигнуће… Важно је објаснити шта то све може да нам донесе, шта је све требало урадити пре тога и зашто су припреме за тај догађај трајале десет година. Немам времена да „твитујем” као раније, али ни пре ми се није дешавало да „твитујем” па да ми после буде жао. Увек два пута размислим пре него што оставим „твит”. Код нас људи друштвене мреже не посматрају као место где можете наћи неке информације или научити, већ искључиво као место повезивања појединаца, a интернет је одлична алатка за учење.

Последњи излазим из зграде

• Мене је срамота шта тражим од свог возача да уради за своју плату. Он има најдуже радно време у читавој згради. Ја скоро сваког дана радим по 11 сати, а он ради бар сат дуже јер мора да ме одвезе и довезе. Питајте на портирници која будала последња излази из зграде, видећете шта ће вам рећи!

На екскурзијама деца треба да доживе културни шок

• По Правилнику из 1939. године, предвиђено је да ђаци на школским путовањима доживе културни шок и да се сусретну са нечим чега нема у њиховој средини. Уколико би се упознали с традицијом те земље, архитектуром, али и са народом и тамошњим вршњацима, сигурно би се смањила ксенофобија међу младима. Добро би било да путују и независно од школе, а да на екскурзијама не обилазе класичне туристичке туре. Нарочито не шопинг туре. Идеално би било да се у иностранству сретну и са другим екскурзијама, па да с њима имају заједничке активности.

Петица за наш часопис

Себи сте дали петицу. Како бисте оценили часопис ФБГ, а како синдикат ФБГ?

• Само да објасним, себи сам дао оцен у пет јер је питање било како оцењујете свој рад, а не како оцењујете резултате. Резултати, ипак, зависе од бројних, најчешће непредвиђених околности. Вашем листу, такође, дајем петицу, а синдикат бих оставио неоцењен (смех).