Директор Војислав Андрић (фото: Ђорђе Ђоковић)
22.10.2014, 11:27

„Колубарске.рс“:

Отворено писмо Републичкој влади

Поштоване даме и господо,

Редови који следе су сигурно искрена и, надам се, аргументована молба за изузимање образовне делатности из мера рестрикције које се већ скоро пола године најављују од стране ваше, а и наше Владе. Мислим да просвету у Србији треба заобићи када су најављене мере у питању из следећих разлога:

1. Србију – земљу коју волимо и за коју се боримо исто колико и ви, из не баш изгледне економске ситуације у којој се тренутно налази, могу повући напред само велика просвећеност, изузетан рад и адекватно и примењиво знање – категорије које у многоме зависе од просветних радника, њихове мотивисаности, суштинске ангажованости и објективне спремности да младе генерације васпитају, образују и надахну љубављу за своју земљу, њен опстанак, њен напредак и њен свестрани развој.

2. Васпитачи, учитељи, наставнци, професори и сви запослени у школама и факултетима – људи у чији се ентузијазам, рад, посвећеност и љубав према ученицима и студентима куну и родитељи и најшира друштвена заједница, су деценијама на самом дну друштвене лествице по личним примањима и суштинском уважавању њихове професије, а на самом врху по егзистенцијалној угрожености и одговорности за оно што се од њих очекује када су ученици и њихово свестрано образовање и васпитање у питању.

3. Просвета је сигурно међу најрационалније организованим делатностима у Србији. Додуше, у по некој школи има по неки професор који је због смањења броја ученика и броја одељења остао без неколико часова, али нема “буразерског“ и “партијског“ отварања виртуелних радних места, измишљених и подељених реферата и повећања административног и техничког апарата, јер наше норме часова су немилосрдне и на основу броја часова се тачно зна колико наставника је потребно за обављање наставе сваког наставног предмета и колику режију таква развијеност школе подразумева.

4. Просветни радници нису криви за, у последњих десетак година, бар две-три стотине хиљада измишљених радних места у државној администрацији Републике Србије од општинског до највишег нивоа, јавним предузећима, фондовима и разноразним агенцијама и институцијама која се финансирају из недовољног и крхог републичког буџета и чије даље финансирање подразумева дељење јединственог не баш великог колача на све већи број делова и смањење плата свима због, опет понављам, “буразрерског“ и “партијског“ запошљавања.

5. Просветни радници нису криви ни за огроман новац који се из државног буџета (министарстава, фондова, агенција …) одлива због несавесног и неодговорног пословања и ненаменског трошења буџетских средстава ових или оних државних органа и државних функционера – новца којим би се (да нема нефункционалног одливања и крпљења “рупа“ овде или онде) могао значајно поправити материјални положај образовања као делатности, а то значи одржавање, реновирање и опремљеност школа, стручно-педагошко усавршавање наставника и успоставити законом предвиђен, а никад не реализован избор наставника у наставна звања.
6. Просветни радници нису криви ни за енормна задужења Републике Србије код иностраних банака, фондова и других институција, јер најмање, а слободно могу рећи, скоро ништа од тих средстава није усмерено на просвету. А одавно је било неопходно обезбедити средства за корениту реформу образовног система и реализацију од стране Владе Републике Србије усвојене Стратегије развоја образовања у периоду 2012 – 2020. година, јер средства потребна за примену Стратегије су далеко мања од камата и разноразних “пенала“ које Србија плаћа кредиторима.

7. Уважавајући неспорну чињеницу наслеђене ситуације, упозоравам да укупни издаци Србије за образовну делатност (па самим тим и за плате просветних радника на свим нивоима), не прелазе 3,5% (нека буде и 4% ) бруто националног производа, што је у релативном износу далеко мање од издвајања других земаља, где издвајања за просвету достижу у просеку 6% НДП. О номиналним вредностима да и не говоримо, јер није исто 4% на нешто више од 4.000 ЕУР-а по становнику у Србији, или на пример 8,5% на око 44.000 ЕУР-а у Данској. Није нам за утеху ни балканско окружење, где Бугарска, Румунија, Мађарска, Хрватска и Словенија евидентно и у релативном, а поготову у номиналном односу издвајају прилично више средстава за школе и факултете.

8. Недостајућа средства у буџету Републике Србије због којих се просветним радницима најављује смањење плата су између осталог и последица неспособности државног апарата да сузбије тзв. “сиву економију“ и добар део привредних токова уведе у легалну зону у којој се плаћање пореза и доприноса и ПДВ подразумева. Да ли су просветни радници криви што, упућени тврде, око 32% привредне активности у Србији иде “сивим“ токовима, по чему је тврде Србија европски шампион?

9. Пре смањивања плата просветним радницима треба дати и лични пример. Зато размислите да ли је посао директора Србија-гаса, уз дужно поштовање сложености које он носи, 50 пута одговорнији од посла учитељице која 4-5 сати дневно, 180 дана годишње и тако 4 године васпитава и образује 25-30 ученика? И да ли је посао гувернерке Народне банке, уз дужно поштовање одговорности коју та функција подразумева, 17 пута сложенији и одговорнији од професора који васпитава и образује да не претерамо, у просеку 100 ученика? Или да ли је посао специјалног саветника генералног директора НИС (ма шта то у погледу сложености и одговорности подразумевало) 16 пута сложенији и одговорнији од посла директора школе који у школи одговара за све од организације и реализације васпитно образовног рада, до школске имовине, безбедности ученика у школи и на екскурзијама, јавних набавки, финансијског пословања школе у ситуацији када су школе и општинске и државне, а по бризи за све оно што школама у нормалним околностима треба, што Кочић рече “ни Давидове, ни царске, ни спа’иске“.

10. Најављују се штрајкови просветних радника. Без неких већих симпатија према овако организованим и програмски усмереним Синдикатима просветних радника, сазнањем да се преко фамозних 12% из буџета Министарства просвете (уместо из синдикалних фондова) за синдикалне руководиоце по школама одливају средства вредна неколико стотина радних места, упозоравама на све опасности уласка просветних радника у штрајк. Свеједно, да ли су то једночасовне обуставе, часови од 40,5 минута (10% мање од 45 минута) или тоталне обуставе рада, то сваку школу и запослене у њој ставља у велике пре свега моралне, а затим и организационе проблеме. Апелујем да учините све да се не уђе у штајк и да се наши интереси не супроставе интересима оних које васпитавамо и образујемо и образовно-васпитним пројекцијама њихових родитеља, јер јединство ученичког, наставничког и родитељског колектива у свакој школи су нам данас неопходни, чини ми се више него икада.

Уважени господине председниче, потпреседници Владе, госпође министарке и господо министри, желим да вас уверим да претходни аргументи нису критички интонирано писаније једног просветног радника, већ добронамерни покушај човека који је цео живот у учионици са познатим доприносом образовању у Србији (и који је, чини ми се на своју срећу, само кратко време делио вашу министарску судбину) да са тачно десет аргумената (а могло би их бити и много више) скрене вашу пажњу на чињенице које објашњавају зашто образовну делатност треба изузети из свих комбинаторика везаних за најављено десетопроцентно смањење плата запослених у образовању и умањење буџетских средстава за просвету.
Сигуран сам да 10% умањења плата и средстава неће бити и 10% мање мотивисаности, ентузијазма и ангажовања просветних радника у Србији, јер ми радимо најлепши посао на свету. Али ће у нама бити бар 10% више горког осећања непризнавања наше професије и њеног очигледно великог значаја за садашњост и будућност Србије.

Уз извињење за одузето време,
С поштовањем,
У своје име и само у своје име др Војислав Андрић