ИНТЕРВЈУ СА БОРОМ ЂОРЂЕВИЋЕМ, РОК-ЛЕГЕНДОМ
Највећу српску рок легенду Бору Ђорђевића радује што су ђаци и образовни систем у Србији таман толико заостали да, како каже, не треба да бринемо да ће они израсти у медиокритете. И док ни у седмој деценији живота не посустаје и ниже концерте са „Рибљом чорбом“, Бора повремено у школама ђацима и професорима држи предавања о српској традицији. Припремајући се за спектакл у Београдској арени, поделио је са нама своје ставове, очекивања, али и страхове за српску омладину и њихове наставнике.
Јадни ђаци, јадни професори!
Да ли једна српска рок легенда, песник, идол омладине има икакво право да буде питан како треба да изгледа школа?
Систем вредности је промењен, некада су се млади бавили музиком зато што то воле, а данас клинци полазе од тога кол’ко ћу ја да зарадим када научим да свирам и певам, уместо да желе да нешто науче. Наш школски систем је добар због тога што деци пружа једно општије знање. Погледај амерички школски систем и згрозићеш се! Они јадни не знају ништа сем своје химне и америчке историје, а остатак света их не занима. Док сам био у тамо, на локалном CNN-у главна вест је била дебела црнкиња која је угушила момка, па остали злочини у крају, земљотрес на Хаитију и како Американци скупљају помоћ за њих, па председник Обама нешто каже нацији и онда спортске вести. И остатак света не постоји! А наша радознала деца могу чак и преко телевизије да нешто више науче.
„Ми смо ето близу краја, један корак од очаја…“ Како школа да утиче на повећање наталитета нације, како децу да учимо да треба да праве децу?
Данас децу уче да су педери исправна ствар. Педери нису природна ствар.
У Европи кажу нема тата и мама, него мушки и женски родитељ, или мушки и мушки…
Имамо среће да су наша деца ипак довољно радознала, бољи су од европског просека, срећом – мало смо заостали, довољно да не правимо гомилу послушних медиокритета, што је крајњи циљ новог светског поретка, него да их учимо да мисле својом главом. Често ме зову из београдских гимназија да одржим предавање управо зато што се залажем за традиционалне вредности. Једном сам у Босанском Грахову објашњавао улогу псовки и како могу да се користе као стилска фигура. Наш језик је богат и има четири компарације: лепо, лепше, најлепше и лепо у пи*ку материну.
Потичете из професорске фамилије, учили сте две гимназије и два факултета…
И, нећеш веровати, сад пишем дипломски, досадило ми је да будем апсолвент, решио сам да дипломирам. Организација овог концерта у Арени мој је дипломски рад на Академији.
Пекар, лекар, апотекар…
Као мали сам хтео да будем сликар, једна слика ми била изложена на некој југословенској изложби. Хтео сам да идем у Загреб у средњу ликовну школу, али ме породица није пустила. Морао сам да идем у гимназију, али сам остао у слободној професији.
Знате ли да у Србији има преко сто факултета на којима се може добити диплома правника?
Имам прву годину Правног факултета и два испита из друге. Данас је срамота бити одличан ђак, а ја сам био одличан. Кад то данас кажеш, одмах те сматрају штребером.
„Правила, правила“… Лако је било нама, имали смо рокенрол, а како данашња омладина да се одбрани од правила?
Зависи каква су правила. Ова која нам намеће ЕУ заиста су идиотска. Забранити Србима да праве ракију и да кољу свиње, то је идиотарија! Зато оснивамо удружење слободних прасона.
Идете у невладине организације?
НВО су тумор у српском ткиву. Кад су недавно захтевале да се Томислав Николић одрекне титуле војводе, у колумни у „Новостима“ одржао сам им предавање о томе шта је Четнички покрет и да је старији од Другог светског рата.
„На Западу ништа ново“…?
Кад смо код Запада и Русије, Путинов шеф, а то је председник бајкерског удружења „Ноћни вукови“ чији је Путин члан, замолио ме да напишем тешку рок песму о Стаљинграду и о руском јунаштву. На обележавању јубилеја поводом Стаљинградске битке биће присутно двеста до триста хиљада људи. Средићу да се „Рибља чорба“ слика са Путином. А пошто не желимо да живимо од старе славе, снимамо деветнаести албум у каријери. Довољно смо радознали да правимо нове песме, пре неки дан смо свирали у Паризу, развалили смо… Врло је битно радити оно што волиш.
То је порука за децу кад размишљају о томе шта да упишу?
Дебело морају да размишљају. А ко зна шта ће ко на крају да ради… то гледа онај плавооки одозго и регулише. Данашња економска ситуација у Србији је катастофална, клинци због тога губе наду и пада им морал, ниподаштавају школу.
Шта и колико ђаци треба да читају
Шта и колико ђаци треба да читају? Како да читају Достојевског, када да стигну? Јесте ли Ви читали као млади?
Толико сам читао да су ми родитељи били забранили да читам до касно у ноћ. Кад се дохватим добре књиге, завучем се испод јоргана, једном га замало нисам запалио… Сад ево читам биографију Кита Ричардса.
Деведесетих су штрајковали само просветни радници, а рецимо радници „Заставе“ нису били на улицама. Како то објашњавате?
Верујем да сте увек штрајковали са разлогом. Те измене система, прилагођавање Западу, неке ствари нам стоје као пилету сисе. Рецимо, англосаксонско право. То нама не приличи. Наш правни систем је прилично коректан.
Знате ли да не можеш да избациш ђака из учионице ако закасни на час? Ђак може седам пута да уђе и изађе, да уђе кроз прозор и изађе на врата, да скочи с крова у учионицу, не смеш да га не пустиш и не смеш да га избациш.
То је будалаштина!
Пише у закону.
Јебо такав закон! Американци су лепо смислили приватне школе у које иду привилегована деца од којих се очекује да буду нешто без обзира на то да ли су паметна или глупа. Ови који немају пара, ма колико били паметни, осуђени су на ове опште школе у којима влада хаос.
Изгледа да и овде хоће да направе тако нешто…
Не верујем да ће успети. Тај закон морамо да мењамо.
Чак су накратко увели правило да ђак не може да се истера из школе ако има 200 неоправданих…
Па који к… онда учи ?!
За основну школу се припрема закон да изведена оцена не сме бити мања од аритметичке средње вредности свих добијених оцена. Ако ђак има девет јединица и једну двојку – мораш да му даш два јер је просек због те двојке већи од јединице.
Јадни ђаци, јадни професори!
Јадни ђаци, јадни професори! То су бесмислице. Треба ли да заглупљујемо децу?!
Да сте директор, шта бисте променили у школама?
Инсистирао бих да се клинци баве уметношћу и спортом јер је то педагошкије и боље него да глуваре.
Шта мислите о ћирилици?
Члан сам Управног одбора Удружења за очување ћирилице. То писмо је део српства и наше историје. Када улазиш у Београд са Бранковог моста, нећеш видети ниједан ћирилични натпис сем „Чорба кафе“. То је зато што смо окупирана земља.
Уз напредак технологије ми назадујемо
Боримо се против напретка технологије јер то сматрам назатком, јер ако цео мој живот и све моје емоције, патње и радости, стану у једно гованце које се зове УСБ и кошта 150 динара, за мене је то девалвација уметности и хуманости уопште. Једва сам се помирио и са мобилним телефоном, а да се нисам заљубио у своју жену, не бих научио ни поруке да шаљем.
Кладионица помогла културу
Био сам саветник министра културе и видео како се распоређује тај новац… За наше младе таленте који су имали филм у конкуренцији на фестивалу у Амстердаму није било пара ни за авионске карте. Пожалио сам се својим пријатељима који држе кладионицу, и они су рекли да им је то један дневни пазар. Дали су новац на руке. А та кладионица је од министра добила захвалницу пошто је помагала српску културу.
А Ви сте касније добили отказ?
На концерту у Власотинцу рекао сам да замерам Вељи Илићу што је у тадашњем сукобу са Б92 био благ. Није било псовке коју тада нисам употребио. Министар Којадиновић је био принуђен да ми да отказ и нисам му то замерио. Кад су се моји из ДСС-а побунили зашто ме узимају као њихов кадар, министар је рекао: „Па Бора је својина целе Србије!“ То је највећи комплимент који сам добио у каријери.
Дипломирали на Бориној поезији
За време старе Југославије један професор са америчког Јејла позвао ме да тамо одржим предавање из славистике, што сам одушевљено прихватио, али држава ми није дала паре за карту. Сам нисам имао да платим, иначе бих данас могао да се хвалим да сам одржао предавање на Јејлу. Многи матурски и дипломски радови рађени су о мојој поезији, а један је чак дипломирао на Сорбони!
