После краха мале матуре, десило се оно што смо и могли да очекујемо. Челници неспособне, неорганизоване и нестручне просветне власти, у потрази за сламкама спаса после оне бруке нису ни прибегле ичему, него им је то једино било у памети – удовољавају жељама јавности, новинара, мама и тата. Дозвољавају упис по принципу „где ко хоће“! Директори школа нису више ни у паници. Знају да у овој гунгули они никако не могу бити кривци. Уписују децу, врше некакве селекције, проналазе додатне критеријуме, усвајају свакакве молбе. Из Осме у Трећу, из Земунске у Пету, из Седме у Прву, из Обреновачке у Шесту…
У Министарству просвете (кобејаги) ништа се не зна јер још нема новог министра, али терај, уписуј, само немој да кажеш да сам ти ја одобрио!
Где смо били? Нигде! Шта смо радили? Ништа!
И тако, у већини београдских гимназија број ученика у одељењима прве године приближиће се броју 40 – као деведесетих! Класичан пример назадка.
