Запостављени колосек синдикалних настојања: развој самосвести код наставника
Да ли постоји довољно јасна визија значаја и праве стратегије синдикалних настојања (радије користим овај израз, него старински „борба“), с обзиром на образовни систем под чијом капом смо? Како и зашто долази до тога да један лош образовни систем, не само код нас, него уопштено, може деценијама да се жилаво одржава?
Мирослав Првуловић рођен је 1960. године. Има 26 година радног стажа као професор српског језика и књижевности у Гимназији у Великој Плани, као и двадесетак објављених стручних радова, највише у часописима „Настава и васпитање“ и „Педагошка стварност“ (мање у „Педагогији“ и у „Иновацијама у настави“). До пре десетак година био је и сарадник „Просветног прегледа“.
Не можемо очекивати да ће систем, који је оријентисан на самоочување, иницирати промене у педагошкој самосвести наставника којима би они спознали шта све у самом систему не ваља.
Јасно је да он тежи да опстане, суштински, уз ситне преправке које радо дозвољава да би се имао утисак како тежи унапређивању (у том смислу ми имамо вербална и разна друга залагања и актуелног Министарства за побољшање образовног система). Не можемо рећи да је криво актуелно или било које претходно министарство просвете. Тачно је да они који су на власти теже да одрже своје позиције, али силе које у свему овоме делују свакако су јаче. Дакле, праве промене једног лошег система образовања не могу потећи од Министарства просвете, које, управо супротно, суштински брине о његовом одржању.
На другој страни, значајније промене би могле да потекну од „критичне масе“ наставника, али те „критичне масе“ нема јер нема наставника који схватају (инструисани су да то не виде) суштинске недостатке система.
А) Сви ми смо продукти тог истог система. Ми смо ментално формирани на убеђењима да образовање може бити једино такво кроз какво смо и сами прошли и кроз које пролазимо, односно, које ми даље одржавамо својим радом. Ићи у школу, седети на часовима, слушати предавања, „бубати“, одговарати за оцену, полагати испите… Како се другачије и може стицати знање и постати образован?
Б) Тај исти систем није нас подучавао критичком мишљењу. Што је још горе, слабо су нас уопште подучавали мишљењу. Идеално смо уходани у меморисање чињеница, индоктринисани да то схватамо као знање. Џ. Т. Гато сасвим умесно говори о „полтронском менталитету“ који излази из свих образовних система.
В) Да ли смо у свом професионалном оспособљавању добијали праву слику система? Систем нас је оспособљавао за рад у неким идеалним условима, за рад са неким идеалним ученицима, не упућујући нас у праве драме и у тешко реално стање које постоји „на терену“. Ту нас је систем инструисао у виду академске педагогије и академске дидактике, које педагошка истраживања реалног стања ствари уопште и не занимају.
Г) Министарство би рекло: „Ха, па ми имамо стручно усавршавање! Ми присиљавамо наставнике на развој педагошке самосвести!“. Хм! Да ли је, на пример, ико икада у Србији на неком семинару увежбаван у емпатичности, у томе да се уживљава у психолошки простор ученика, да допре до психолошког притиска са којим ученици подносе сам боравак на часовима, као и до психолошког притиска са којим морају да „савлађују“ градиво код куће? Не! Таквим стварима нас нико ни на једном семинару неће учити јер се таквим вештинама и спознајама разоткривају трули корени система. Па онда даље, још један пример: ако сам систем ваљано професионално оспособљава наставнике, чему толика халабука око стручног усавршавања? Добро професионално оспособљеном наставнику довољан је повремено понеки семинар јер је ваљда кадар да до нових потребних сазнања сам дође, нису му за то неопходни помпезни и често не баш јефтини семинари.
Која то алтернативна снага у образовању преостаје која би могла да одигра такву „превратничку“ улогу? СИНДИКАТ!
Зато би синдикат морао, паралелно са настојањима на плану побољшања такозваног материјалног положаја наставника, да преузме на себе озбиљну улогу педагошког просвећивања наставника. Наставници морају схватити сопствену позицију у оквиру једног (потенцијално) лошег образовног система, као и промишљати начине за његову промену.
Активности у оквиру сајта и часописа Форума београдских гимназија видим као добре кораке у том правцу.
