Afera s malom maturom je težak udarac i najveći skandal u Srbiji uopšte, ne samo u prosveti. Po posledicama koje je ostavila, ova afera nadmašila je sve druge, od spornih privatizacija do nameštenih tendera. Ona nas je bacila u moralni sunovrat u kojem su roditelji davali novac deci kako bi na ulici pokušali da kupe znanje, priča u intervjuu za „Blic“ Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije u Beogradu, škole s najviše medalja u Srbiji.

Dok se vodila polemika oko toga ko je odgovoran za najveći propust u prosveti ikada do sada, uz uporna ponavljanja Žarka Obradovića da on sigurno nije, Matematička gimnazija uspela je da donese Srbiji još pet medalja. Mladi šampioni došli su sa olimpijade u Turskoj okićeni s jednom zlatnom, dve srebrne i dve bronzane medalje, ali su i pored toga ostali u senci afere zvane mala matura.
– Velika tragedija za srpsko obrazovanje. Ogroman rad koji su deca uložila pripremajući se za završni ispit potpuno je izvrgnut ruglu. Za Matematičku gimnaziju se polagao poseban prijemni, pa naši đaci nisu toliko oštećeni u smislu bodovanja, ali je ostala grupica od četiri-pet učenika koji su se predomišljali oko izbora škole. To su deca od 14-15 godina koja su intenzivno radila i svakog četvrtka od sedam sati, i zimi i leti, dolazila na predčas da bi učila za maturu.

Prosek iz srpskog im je bio 18 bodova, a iz matematike 20, i sve zahvaljujući mukotrpnom radu.

Šta da kaže roditelj ili nastavnik toj deci kad ga pitaju zašto je poništena mala matura za koju su se mesecima spremali i učili?

– Ne znam. Možda, desilo se i neće se desiti ponovo? Đaci u našoj školi su, recimo, navikli da sve bude urađeno na vreme, bez odlaganja. Nikad se nije desilo da nešto obećamo, a da to ne uradimo. Ovo je veliki šok za njih.

Kako smo došli dotle da roditelji daju deci od 14-15 godina 2.000 dinara da bi kupili testove na ulici?

– E to je za mene najveća tragedija. To je taj sunovrat morala u kojem se roditelji ne libe da svojoj deci daju novac kako bi ona na ulici pokušala da kupe uspeh. Bilo je roditelja koji su rekli da nisu hteli da kupe test jer su mislili da je falsifikat, a ne zato što su znali da to nije u redu. Roditelji strašno greše u želji da im deca po svaku cenu imaju sve petice, da uvek budu najbolji. Čine im medveđu uslugu jer jednog dana, kada deca odrastu i suoče se s pravim životnim problema, neće biti roditelja da i za to kupe rešenje.

Šta prosvetni sistem pravi od dece? S kojim vrednostima izlaze iz škole?

– Što se tiče naših đaka, prezadovoljan sam njihovim načinom razmišljanja, motivima s kojima izlaze iz škole. Generalno mislim da nismo ni svesni kakve mlade ljude imamo. Kad bi to bilo moguće, dao bih maturantima ključeve od škole i oni bi je bolje vodili. Isto bi moglo da se primeni i na druge sfere. Mladi koji su pametni i obrazovani treba da vode državu.

Kako da izađemo iz ovog potpunog prosvetnog ludila?

– Voleo bih da imam recept. Treba vremena, odgovornosti i više ozbiljnosti. Mora da se podigne značaj škole. Pre Drugog svetskog rata, naročito u manjim sredinama, profesori i direktori srednjih škola su bili najugledniji ljudi, u rangu s gradonačelnicima, vladikama, lekarima. Naša profesija je sistematski srozavana, a na nastavničke fakultete danas se mahom upisuju slabiji studenti jer znaju šta ih čeka – težak rad uz male plate. Imamo i problem koji je nerešiv, a to je sve manje dece.

Šta možemo da uradimo odmah da bismo poboljšali obrazovni sistem?

– Stalno se okrećemo primerima koji nisu dobri. Na zapadu je obrazovanje isto u dubokoj krizi, ali oni mnogo čine da to promene. Čim je izabran za predsednika, Obama je reformu obrazovanja označio kao prvu koja mora da se učini. Zapadna Evropa takođe mnogo greši i ima loše rezulate. Ali lako je Amerikancima, Englezima i Francuzima kad oni na kraju mogu da kupe najsposobnije programere, inežnjere, arhitekte, a šta ćemo mi? Naša deca su sjajna i imamo veliki potencijal. Treba da se okrenemo istoku i da vidimo kako se tamo radi. Kineska deca su motivisana i uopšte im nije teško da uče i rade. Kod nas je matura formalnost, može da se položi i s nulom, a kod njih je to velika stvar.

Kakvo je naše školstvo ako roditelji moraju da plaćaju privatne časove?

– Neuređeno. Deca su preopterećena, imamo mnogo zastarelih činjenica i podataka koje deca bubaju napamet kao, na primer, koliko je tona uglja proizvela koja zemlja. Apsolutno besmisleno. Živimo u svetu promena u kojem se uz pomoć telefona može pristupiti svakoj biblioteci u svetu, knjige su digitalizovane, a svako novo znanje je dostupno. Mora se ići ka korenitim promenama.

Da li prosveta danas uopšte školuje decu za vreme u kojem živimo?

– Apsolutno ne. Ovo je vreme brzih promena, a toga će biti još više. Deca koja sada idu školu treba za 10-20 godina da žive i rade. Čemu ih mi učimo ako u svemu zaostajemo decenijama?

Koliko su nastavnici i učitelji odgovorni za ovakvo školstvo?

– Najmanje. Vrlo su rigidni planovi i programi, a inspekcijama je jedino važan formalizam, da se sve zapiše, da je sve pokriveno papirima. Mnogo je, recimo, značajnije da je u dnevnik zapisano da je održana dodatna nastava nego da se ona stvarno održi i da deca nešto nauče. Nastavnici su slabo motivisani.

Ko je onda odgovoran za ovakvo školstvo?

– Zna se ko. Tu su i ministarstvo i zavodi koji bi mnogo više morali da modernizuju školstvo. Sve to ide sporo i kao da nema ideja. Dolazili su i međunarodni stručnjaci, ali se ni oni nisu snašli.

Histerija poklanjanja ocena

– Toliko imamo mnogo odličnih đaka i vukovaca da je to neverovatno. Kada sam 1968. godine završio osnovnu školu, nije bilo nijednog vukovca, a na celoj opštini Zvezdara ih je možda bilo dvoje. Danas svaka škola ima bar po 10-15 nosilaca Vukove diplome. I mi smo popustili u toj kolektivnoj histeriji poklanjanja ocena. Zanimljivo je da Srbija nije jedina koju prati takav trend. Koleginica iz Britanije pričala mi je da moraju da uvedu nešto kao pet plus da bi napravili bar neku razliku u rangiranju đaka.

Privatna ili državna škola?

Šta da rade roditelji – da li da upisuju decu u privatne ili u državne škole?
– Na zapadu su privatne škole i fakulteti kvalitetniji od državnih jer su tu razni fondovi. Kod nas je suprotno: državne škole, i osnovne i srednje pa i fakulteti, znantno su kvalitetniji. Odeljenja u privatnim osnovnim školama su mala i deca se školuju kao pod staklenim zvonom. Upis u takve škole posmatram kao vrstu pomodarstva. Kad je reč o privatnim srednjim školama, ima kvalitetnih, ali su skupe.