ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ:
Могу се заволети риба и птица, али где ће им бити дом?
Вест о нормализацији односа између СОС и Уније СПРС (без подсећања о евентуалним ранијим ненормалностима) изненадила је просветну јавност. Кључно питање које покреће овакава (не)принципијелна сарадња јесте: чија су темељна опредељења страдала зарад постизања најмањег заједничког садржаоца? Није овде реч ни о чему другом већ о праву синдикалне јавности на сазнање шта то повезује доказаног борца за интересе просветних радника и бескомпромисног заштитника достојанства професије са онима који су током штрајка 2011. елегантно прешли на другу страну, иза леђа потписивали срамне протоколе и едуковали своје чланове да су им прави непријатељи синдикални неистомишљеници!
Франкенштајн или прича о порицању разума
Ако је СОС испеглао свој CV и окренуо се правим вредностима синдикалне борбе, онда је ред да наздравимо новом савезу и пожелимо успех. Ако је, међутим, Унија жртвовала своју професионалну и људску етику ради стварања новог Франкенштајна – џаба смо кречили!
Током једног од састанака представника репрезентативних синдиката, организованог поводом измена и допуна ПКУ, сада већ давне 2010. године, имала сам прилику да осетим дашак синдикалне бриге представника СОС за запослене у просвети. Предложила сам прецизирање члана колективног уговора који је регулисао бодовање деце запослених у школама у поступку утврђивања технолошких вишкова. Предлог је подразумевао да се експлицитно уведе израз школске и предшколске деце, како би била бодована сва деца, а не само школарци. Одмах се сложише представници Уније и Синдиката радника у просвети Србије, а два времешна господина, представници СОС, негодујући и тврдећи да не треба решавати ситне већ значајне проблеме просветних радника, упиташе ме, готово истовремено, колика су моја деца. ,,Какве то има везе”, помислих и рекох да су већ школарци. ,,Ето, видите, што се онда секирате?” Е, значи, ту смо! То је синдикална филозофија ових оцвалих пионирских предводника.
У Медија центру 2012. обележена је годишњица великог штрајка и анализирани су резултати, постигнућа и последице. Један од говорника, господин Драган Матијевић, јасно и сликовито је излагао проблеме са којима се просветни радници и даље суочавају и указивао на могућности њиховог решавања. Сложисмо се да морамо извести коперникански обрт у поимању значаја образовања, како на синдикалном, тако и на нивоу целог друштва. Ко би тада и наслутио да нисмо, изгледа, ову синтагму схватили на исти начин…
Весна Војводић Митровић
(Пренето са сајта ГСПРС „Независност“)