Блиц: Марко Селаковић
Образовање већ деценијама не представља кључну тему у нашем друштву. У сталној јурњави за обезбеђивањем голе егзистенције, родитељи су препустили децу школама, а оне су, у јурњави за диктираним темпом квазиреформи, потпуно изгубиле компас и препустиле децу самој себи.
Некада се ученик није формално налазио у центру образовног процеса, али је излазио из школе опремљен знањима и вештинама потребним за даље школовање и самосталан живот. Школа је имала и образовну и васпитну улогу. Ту су се постављале вредности, стварао однос према раду, ауторитетима, систему. Школе су имале јасну улогу и значај. Данас, школе нису „ни Давидове, ни царске, ни спа`ијске“. Једноставно речено: нису по мери ни ученика, ни наставника, ни система. Критеријуми се руше, а школе, увучене у ковитлац потпуне девалвације свих вредности, често немају снаге да се супротставе притисцима система, с једне, и неких родитеља, са друге стране. Изузеци постоје, наравно, и има позитивних примера, али су они само кап у мору у односу на талас општег расула који је захватио српско образовање.
За срозавање нашег образовања највеће заслуге сносе разноразне гарнитуре у Министарству просвете, које су, у потпуној дезоријентацији, створиле накарадни систем који школама драстично отежава да остварују васпитну функцију. Нема више озбиљне награде и признања за успех, али ни санкције за нерад, неред или недисциплину. Истовремено, ученик је само на папиру постављен у центар образовних процеса, а да притом нису створени услови да тај ученик заиста нешто и научи. Основне школе су претворене у играонице и потпуно комерцијализоване. Основци узимају гомилу приватних часова, квалитет стручно-педагошког рада је дискутабилан, а одговорност за то све мање сносе учитељи и наставници, а све више систем који под плаштом креативности и дечјих права заборавља на знање и васпитање. Ваљда је основна функција школе да буде образовна и васпитна установа. Права детета се морају поштовати, али се и основна функција школе мора извршавати.
Министарство се претворило у установу чији је основни задатак да што више толерише, а што мање уређује. Такав приступ довео је до потпуног јавашлука, а круна свега је став да ће се толерисати правописне грешке на малој матури из српског језика.
У четвртак, 13. јуна, помоћник министра просвете, господин Желимир Попов, образложио је такву одлуку следећим речима: „Питате човека који не зна да пише, када је био бој на Косову. Он ће рећи: 1389. Он то зна, а сад га натерајте да напише и он то неће знати да напише, разумете“. Питам помоћника министра и осталу гарнитуру окупљену у Немањиној 22-26, једном Заводу, другом Заводу, комисијама, саветима и осталим радним телима која троше новац из буџета, а образовање све дубље и дубље тоне:
Да ли овакав став значи да се свршени основац сматра неписменим и неспособним да своје мисли преточи у правописно и граматички исправну реч?
Задатак основне школе је да опсимени ученике и оспособи их за даље школовање. Истовремено, мала матура има функцију сведочанства о, цитирам, „знањима, умењима и компетенцијама стеченим током основног образовања“. О којим знањима и умењима може да сведочи мала матура из српског језика, ако се на тесту толеришу правописне грешке и мешање ћирилице и латинице?
Кратко ћу елаборирати ову тезу:
1. Писање одговора попут „владика Данило“ малим словима недопустиво је за свршеног основца. Он мора на тесту из српског језика да демонстрира и познавање правописа. Образложење конструктивиста да су правопис и књижевност две различите области, не стоји. Предмет „Српски језик“ изучава и правопис и књижевност. Зашто онда „Веће мудраца“ није раздвојило предмет на „Правопис“ и „Књижевност“? Овде нећу говорити о томе да су нам, пре 20-так година, скидали бодове из математике, физике, хемије ако направимо правописну грешку. Чињеница да се свршеним основци могу толерисати грешке ове врсте је показатељ да систем признаје да из основне школе може да изађе ученик који буба правопис, а онда не зна да га примени у било којој другој ситуацији. То је скандалозно.
2. Писање одговора латиницом, ако је тест на ћирилици, је индикатор функционалне неписмености. Свршени основац не сме да буде функционално неписмен. Ако се толерише мешање ћирилице и латинице, то значи да наш систем признаје да из основне школе може да изађе функционално неписмен основац. Такво индиректно признање неспособности нашег система да описмени ученика је скандалозно.
3. Докле ће исти људи сваке године вршити неке накардне системске захвате, а Министарство управљати по систему „може да буде, али не мора да значи“, дајући препоруке и упутства, уместо да се подзаконским актима и правилницима уреде области и процеси у образовању?
Шта ће се догодити као последица целе ове буке око мале матуре?
Вероватно ништа.
Нико неће бити одговоран, тест ће вероватно бити толико једноставан да вређа интелигенцију ученика, неколико политичких личности ће се сликати и давати изјаве да је мала матура успешно изведена, а деца ће нам и даље бити неписмена и неспособна за живот.
Имамо толико одликаша, а резултати на ПИСА и ТИМСС тестовима су поражавајући и понижавајући. Да је овај образовни систем туђ, ствари које се дешавају, од матуре, преко екскурзија, уџбеника, приступа настави, доброг дела „реформи“, могле би да се опишу као – гротескне. Међутим, све ово се догађа у Србији. Крајње је време да се узмемо у памет и да од Министарства просвете очекујемо једну једноставну ствар: да створи услове да деца у школама науче шта треба и добију васпитање и вредности какве треба. Или су то можда превелика и нереална очекивања?
