Небојша Јовановић:
Многа школска знања су неопходна за успех на послу, али из тога не следи да што више људи треба што више времена да проведе у школи и стицању диплома.
После неуморног рада 13 координатора, девет страних рецензената, и више од 100 експерата у разним улогама, светлост дана је угледала и Стратегија образовања у Србији до 2020. године. Упркос присуству великог броја специјализованих стручњака, дугоочекивана стратегија нуди мало оригиналних мисли и решења и у великој мери продубљује интелектуални конформизам у виђењу начина живота, функционисања институција и резултата образовања у успешнијим друштвима.
Аутори стратегије верују да је могуће и пожељно да систем формалног образовања обликује све друштвене активности – од структуре будуће економије до основних друштвених вредности. У складу са тим, образовање посматрају као ,,отворен систем” и критикују претходне парцијалне покушаје решавања конкретних образовних проблема.
А заправо тај стари приступ је био бољи, макар зато што је био фокусиран и мање је могао да поквари. Свеобухватност стратегије је већ ионако веома компликовану тему учинила нерешивом – анализе стања су површне, а генерализације о фундаменталним друштвеним питањима се дају олако и уз мало образложења.
Погрешне премисе о привреди
На пример, аутори стратегије полазе од премисе да ће привреда Србије бити заснована на предузетништву образоване популације, при чему се образовање мери стицањем високих звања. Оставимо за тренутак по страни чињеницу да су најуспешнији предузетници новијег доба напустили факултет да би се у потпуности посветили развијању бизниса (један од најпознатијих предузетника у Силицијумској долини Питер Тил чак даје стипендије младима да не студирају).
Општи проблем је што нико не зна које ће делатности бити потребне или исплативе у будућности или на одређеном простору. Управо у томе се састоји таленат успешних предузетника – да међу првима открију потребу која другима није очигледна, и свакако није део некакве бајате стратегије. Формално образовање не треба и не може да тежи да задовољи ,,потребе привреде” јер нико – а понајмање педагошки експерти и универзитетски професори – не може да каже како те потребе изгледају данас а камоли у будућности.
Ако ћемо већ да задовољавамо потребе привреде, школовање треба да траје што краће, а радни однос да започне што раније. То је зато што највећи део знања које је потребно за обављање послова на радном месту ће се увек стицати радним искуством, а не у школи. Са изузетком малог броја професија, ниједно школовање, ма како оријентисанона праксу, не може да се адекватно фокусира на специфичне проблеме који се јављају у макар једној конкретној радној организацији, а камоли у свим могућим организацијама у које ће се свршени дипломци упутити. На једном месту, аутори стратегије помало наивно разочарани лошим међуљудским односима који владају у многим школама, вајкају се што директори школа нису формално едуковани у менаџменту, дебело прецењујући способност академских опсервација да промене односе у колективу.
Штанцовање диплома
У складу с визијом дипломе као највећег друштвеног добра, међу најважније циљеве стратегије је постављено умножавање броја људи у поседу средњошколских (и нарочито гимназијских), факултетских и докторских диплома, упркос томе што се у оцени тренутног стања признаје да садашњи дипломци и докторанди баш и нису бог зна како припремљени за радни однос. Ауторима је очигледно лакше да поверују да ће се појавити никад нигде реализован универзитет прилагођен привреди него да одустану од визије нагомилавања диплома као пута у друштво успешних.
При свему томе, то друштво успешних увелико преиспитује премисе које се у стратегији и даље третирају као богом дане. Тешко да прође месец дана у којем не изађе нова студија која показује да просечан студент на факултету не научи ништа, да се дипломирани правници и доктори наука боре за послове далеко испод својих квалификација, и да је основна вредност дипломе за послодавца та да диплома шаље сигнал да студент поседује интелигенцију, радне навике и способност прилагођавања, а не било какво конкретно знање. Уосталом, одавно је познато да неке велике фирме у финансијском и технолошком сектору запошљавају дипломце и докторанде чувених универзитета и када су ови завршили факултете и специјализације у областима попут филозофије или историје уметности – дакле, без икакве везе са оним чиме ће се бавити. Али број изузетно способних људи је врло мали, а вештачко подстицање просечних ка што дужем формалном образовању само успорава то исто прилагођавање привреди којем се наводно тежи.
Многа школска знања су неопходна за успех на послу, али из тога не следи да што више људи треба што више времена да проведе у школи и стицању диплома. У време када водећи светски универзитети, као што је МИТ, најављују глобалне сертификате о савладаним појединачним испитима, наш стратешки поглед у будућност полако већ постаје ствар прошлости.
