Почело је далеке 1886. године, у Чикагу. Дигли се радници у борби за радничку идеју, а први мај постао међународни празник рада и дан борбе за права радника!
Током 20. века, захваљујући међународном радничком покрету, заживела су многа права запослених и успостављени су стандарди који гарантују достојанствену зараду и услове рада радника. А шта се десило у Југославији?
Појавио се један белосветски преварант и, уз друге многобројне преваре, преварио раднике да је кул да за Први мај не треба да штрајкују и да се боре за своја права, јер су им она већ остварена! Уместо тога, срећни радници, заједно са широм фамилијом, треба да иду на пропланке и у паркиће, да певају песме и једу јагњиће и прасиће! Увео је за то и нови појам: „Првомајски уранак“.
Од тада, деценијама, једући прасиће и јагњиће, наша радничка класа је полако заборавила чему служи Први мај.
Превара овог преваранта је толико успела да је садашњим политичарима јасно да ову превару никако не треба разоткрити већ са њом наставити. Такође, не пада им на памет да подсећају раднике да данас ствари стоје другачије и да радници немају ни посао, ни плату, а камоли своја права. Напротив, политичари су унапредили ову технологију „прославе“ Првог маја, додајући јој по који ражњић Здравка Чолића (Златибор), Боре Чорбе (Сребрно језеро) и гомиле турбо-уметника.
Вечерас, у Србији, готово да не постоји туристичко место које не нуди неки „културни“ програм на свом градском тргу. Јер, после силног ждрања и наливања, треба мало ђускати и још више попити!
Наша радничка класа уствари више и не слави Први мај, нити га обележава. Уместо тога, велика већина грађана „слави“ по трговима, парковима, викендицама, плажама, кафићима, двориштима, шумама, паркинзима… Уместо радничке класе, добили смо наждрану и пијану дебилну руљу.
Ма, браво за текст.