Ауторски текст научника са Института за нуклеарне науке Винча
Нeзаобилазна питања сваког дела образовног система, у било којој земљи, јесу коме се обраћате? Шта нудите? Како то што нудите реализујете?
Наставници и деца данас не живе у истом свету јер према речима Мишел Сера: „Претходна генерација професора на Сорбони је преносила својим ученицима скоро 70 одсто оног што је научила у истој клупи пре више од 30 година. Данас пак, 80 одсто оног што професори науче на факултету постаје застарело за ученике. Чак ученику и за преосталих 20 одсто професор није потребан, јер је у могућности да све то сазна, а да не изађе из свог стана!… Универзитет доживљава страховиту кризу, јер знање, доступно тренутно и свуда, нема више исти нама познати статус. Дакле, однос између наставника и ученика се променио“.
Данас деца добијају знатно више информација неопходних за живот ван школе него у школи. Наставник би требало да, узимајући у обзир ову чињеницу, реализује предвиђене садржаје тако што ће, поштујући стечена дечја искуства, покушати да им развије одговарајуће научне вештине и компетенције. Натавницима су, у оквиру пројеката Рука у тесту у ЕУ-ФП7-Фибоначи, ЕУ СУСТАИН, подржаних и од САНУ, стављени на располагање потребни ресурси који им, без обзира на програме, омогућују да применом истраживачког и интердисциплинарног приступа ураде са ученицима комплексне теме из области одрживог развоја, климатских промена итд. Сматрам да је у овом тренутку изузетно важна помоћ академске заједнице, родитеља и друштва, наставницима који би требало да се обрате сваком детету и да га припреме за будућност са којом мора да се суочи.
(Новости)
