Родитељ је забринут за оцене. И само о томе брине, само је то важно. Само о томе и ђаци брину. О оценама. То је битно. Знање није. То је оно што нам и Министарство поручује. Кад пошаљу инспекцију у школу, битно је да је час уписан. Да ли се на том часу радило и како се радило, да ли су ђаци нешто научили, то нико не проверава. Уписан час и оцене. То су једине битне ствари по мишљењу родитеља и министарства. Јадно нам наше образовање ако нам такви душебрижници буду једини који о њему брину.
Докле тако? Да ли ће ти исти ђаци на основу оцена наћи посао, да ли ће на основу њих обезбедити себи егзистенцију у наступајућим годинама? Да ли се ико то запита?
Знам да, на жалост, има професора који недостатак ауторитета покушавају да замене “строгоћом” и непрофесионалним, непедагошким односом према ученицима, али нису они већина. Зашто онда са њима поистоветити ону већину професора и наставника који се труде да децу нечему НАУЧЕ? И кад ће та већина, која свој посао добро ради, да се побуни због услова у којима ради – ми опет причамо о оној мањини? Ова већина жели да сачува образовање у нашој земљи и да врати достојанство струци. Да знање буде ствар која се цени, а не да постане луксуз без кога се може.
Док не рашчистимо неке основне ствари и не усмеримо нашу пажњу на право место, не можемо очекивати ни побољшање образовања, ни побољшање стандарда друштва у целини.
1. У школу се иде да би се добило знање, а не оцене.
2. Дајем одмах свој глас да родитељи, министарство, синдикати и наставни кадар направе акцију којом ће се одвојити жито од кукоља – радници од нерадника, добри наставници од лоших, па макар то значило да се мени првом смањи плата.
3. Морамо бити свесни да су закони о образовању катастофални и да најављена реформа школства води нацију у пропаст, зато што се и једнима и другима баве некомпетентни људи. Нису они криви, они просто не знају боље. А то што предлажу би у било којој нормалној држави било проглашено за велеиздају.
Ако ништа од свега овога није битно, дајте да у школама остану по директор и један професор који ће ђацима из свих предмета поделити петице и да се већ првог септембра они пошаљу кућама са сведочанствима о завршеној школској години. Тако ће Министарство имати мање проблема, а и више новца којим ће моћи да повећа број људи у Министарству, као и да им, према постигнутим резултатима, повећа плате.
Професор Смоки
Smoki каже:
Roditelj je zabrinut za ocene. I samo o tome brine, prica, samo je to vazno. Samo o tome i djaci brinu. O ocenama. To je bitno. Znanje nije. To je ono sto nam i ministarstvo porucuje. Kad posalju inspekciju u skolu bitno je da je cas upisan. Da li se na tom casu radilo i kako se radilo, da li su djaci nesto naucili, to niko ne proverava. Upisan cas i ocene. To su jedine bitne stvari po misljenju roditelja i ministarstva. Jadno nam nase obrazovanje ako nam takvi dusebriznici budu jedini koji o njemu brinu.
Dokle tako? Da li ce ti isti djaci na osnovu ocena naci posao, da li ce na osnovu njih obezbediti sebi egzistenciju u nastupajucim godinama? Da li se iko to zapita?
Znam da, nazalost, ima profesora koji nedostatak autoriteta pokusavaju da zamene “strogocom” i neprofesionalnim, nepedagoskim odnosom prema ucenicima, ali nisu oni vecina. Zasto onda sa njima poistovetiti onu vecinu profesora i nastavnika koji se trude da decu necemu NAUCE? I kad se ta vecina, koja svoj posao dobro radi, pobuni zbog uslova u kojima radi, mi opet pricamo o onoj manjini? Ova vecina zeli da sacuva obrazovanje u nasoj zemlji i da vrati dostojanstvo struci. Da znanje bude stvar koja se ceni, a ne da postane luksuz bez koga se moze.
Dok ne rascistimo neke osnovne stvari i ne postavimo akcenat nase paznje na pravo mesto, ne mozemo ocekivati ni poboljsanje obrazovanja, ni poboljsanje standarda drustva u celini.
1. U skolu se ide da bi se dobilo znanje, a ne ocene.
2. Dajem odmah svoj glas da roditelji, ministarstvo, sindikati i nastvni kadar naprave akciju kojom ce se odvojiti zito od kukolja – radnici od neradnika, dobri nastavnici od losih, pa makar to znacilo da se meni prvom smanji plata.
3. Moramo biti svesni da su zakoni o obrazovanju katastofalni i da najavljena reforma skolstva vodi naciju u propast, zato sto se i jednima i drugima bave nekompetentni ljudi. Nisu oni krivi, oni prosto ne znaju bolje. A to sto predlazu bi u bilo kojoj normalnoj drzavi bilo proglaseno za veleizdaju.
Ako nista od svega ovoga nije bitno, dajte da u skolama ostanu po direktor i jedan profesor koji ce im iz svih predmeta podeliti petice i da se vec prvog septembra posalju kucama sa svedocanstvima o zavrsenoj skolskoj godini. Tako ce ministarstvo imati manje problema, a i vise novca kojim ce moci da poveca broj ljudi u ministarstvu, kao i da im, prema postignutim rezultatima, poveca plate.
