“Таш” нам је био и музички ресурс, али и добар ометајући фактор за успешно одржавање часа
Била је права част и задовољство бити ђак Пете београдске гимназије. Иако то можда некоме не значи много, моја генерација то доживљава исто онако како данас звучи – завршио на Оксфорду, Харварду…
“Пета“ је одувек имала добру стратешку локацију. У њеном најближем окружењу налазила се “Последња шанса”, место наших најдражих окупљања уз гитару где смо проверавали ко је успешно “скинуо” неки од тада најпопуларнијих хитова Битлса, Ролинг Стонса, Дилана… Ту је била и чувена кафана „Грк”, која се налазила преко пута главног улаза у гимназију, на идеално видљивом месту да вас баш ту пронађе неко од професора. Последња тачка тог само нама значајног троугла у најближем окружењу био је наравно и “Таш”, који нам је највише значио зими. Тада најчувеније београдско клизалиште било је једно од оних популарних градских места где смо викендом клизали са својим првим љубавима. “Таш” је био и наш драгоцени музички ресурс, а током наставе и добар ометајући фактор за успешно одржавање часа. Професори су углавном остајали поражени у надметању са јаким озвучењем које нам је и кроз добро затворене прозоре доносило чаробне звуке. Узалудни су били њихови покушаји да нас врате из романтичног сањарења уз последње музичке хитове.
А онда је, на почетку 3. разреда гимназије, стигла вест коју смо примили с неверицом, али и огромним одушевљењем. После анализе успеха свих школа у ондашњој Југославији, били смо проглашени за најбољи разред у земљи. Били смо бољи чак и од тада наших највећих конкурената, најбољег другог разреда у то време исто толико чувене Пете загребачке гимназије. Уследило је и признање – наградна екскурзија. Незаборавних недељу дана провели смо у пасторалној и идилично мирној Ивањици, коју смо привремено пренули из сна својим младалачким несташлуцима и лудоријама, али и трајно учврстили наша пријатељства и љубави.
“Пета” је тих касних шездесетих година важила за најбољу гимназију у Београду. Професори су били строги, тражили су велико знање, а изгледа да увек најбоље памтимо оне који су тражили више од осталих и често нам загорчавали школске дане. Данас је сигурно да су управо они ти који су имали значајан удео у формирању наших личности. Тако је легендарни чика Душко, један од најзаслужнијих за настанак наше прве златне олимпијске рукометне репрезентације, успео да од градских “кретена”, како нас је често ословљавао на часовима најозбиљније фискултуре коју можете да замислите, створи добре спортисте, гимнастичаре, кошаркаше, а посебно рукометаше.
ФБГ часопис
