(Објављено у листу „Данас“, 2.7.2015)
Директори – кичма центализованог образовног система
Једна од највећих мана српског основног и средњег образовања је централизовани систем управљања. Тај систем је наслеђен из прошлих времена и добро је дошао свим просветним властима уназад 15 година, које упорно не желе да га мењају како би буквално владале школама, а не урављале.
Кичму таквог централизованог система чине директори школа, а „најбољи“ су они у другом, трећем и четвртом мандату, јер да нису слушали и спроводили наредбе Министарства просвете, школских управа, локалних моћника и инспекција, не би се толико ни задржали на том месту.
Стога и не чуди што су просветне власти одбиле предлог свих синдиката просвете да се у предстојећим изменама Закона о основама система образовања и васпитања директорима ограничи избор на два узастопна мандата, без ваљане аргументације. Довољно је само навести „аргумент“ министра Вербића, који је недавно синдикатима рекао „да има и добрих директора, па би то било неправедно према њима“.
Овде се не ради о правди и неправди, већ о разбијању корумпиране партократске чауре у коју је заробљено српско образовање и о визији образовног система у којој би школе водили први међу једнакима, а не „моћни“ директори, којима је најпрече да се додворе властима, да прикупљају гласове за себе, да свађају колеге и синдикате, да уписују кога хоће и запошљавају кога хоће, да скривају мањкове и вишкове запослених, него сам образовни процес.
На крају, треба напоменути да школске установе нису јавна предузећа, у шта су их буквално претвориле просветне власти. Њих треба да воде педагози пре свега, а не „партијске личности“ (?!?) и менаџери „са лиценцом“, који у директорској фотељи себе виде у некој својој личној каријери, невезаној за процес наставе.
Миодраг Сокић, председник ФБГ
